Trudnoća, porođaj i rađanje deteta jesu događaji koji kod roditelja, šire porodice i okruženja uvek izazivaju slična, najlepša moguća osećanja i očekivanja.
Kada se stvari ne odvijaju na očekivan način, odnosno kada se tokom trudnoće ili nakon porođaja pojave komplikacije, osećanja su različita, a zajedničko im je da su negativna i neprijatna. Tim osećanjima su najviše pogođeni roditelji, odnosno majka, koja je u najvećoj meri u kontaktu sa detetom.
Kada su lekari sigurni o kakvoj se komplikaciji radi, pozivaju roditelje na razgovor, sa ciljem da im saopšte dijagnozu deteta. Saopštavanje dijagnoze je težak trenutak u čijoj je suštini saznavanje loše vesti.
Nijedan roditelj nije spreman za taj trenutak.
U prvom momentu doživljavaju šok i nevericu i najčešće postavljaju sebi niz pitanja poput: da li je ovo moguće, da li se ovo stvarno dešava, da li je ovo san, da li je u pitanju greška…
Teško je u takvim momentima biti pribran i priseban, a iz prakse je poznato da svaka osoba na takvu situaciju reaguje na svoj – individualni način.
Saznavanje loše vesti dovodi do najrazličitijih osećanja, kao što su tuga, ljutnja, strah, krivica, zbunjenost, konfuzija i bespomoćnost, koja mogu da se smenjuju ili javljaju istovremeno (prva faza).
Pojedine osobe su u stanju da u tim trenucima budu manje u kontaktu sa svojim osećanjima i da se više fokusiraju na informacije koje dobijaju od lekara (fokus na informacije), dok se drugima dešava da zbog šoka i neverice nisu u stanju da se posle prve rečenice saopštavanja dijagnoze fokusiraju i zapamte bilo koju narednu informaciju. Kod najvećeg broja ljudi nakon tog prvog razgovora u sećanju ostaje svega par reči ili rečenica, koje su za njih najvažnije ili koje su čuli na početku razgovora.
Zbog toga je bitno da se nakon prvog susreta i saopštavanja dijagnoze otvori mogućnost za dodatne razgovore sa stručnjacima, kako bi se razrešile razne nedoumice i dileme.
Period od prvog do narednog razgovora, kada roditelji ostaju sami, karakteriše početak samopreispitivanja (druga faza). U toj fazi oni sebi postavljaju sledeća pitanja: zašto se ovo dešava nama, zašto baš nama, da li je neko kriv, da li je moglo da se spreči… Ta pitanja su posledica normalne ljudske potrebe da se određeni događaji objasne i pojasne, sa fokusom na preispitivanju prošlosti – da li je kriva genetika, pušenje, stres ili sve zajedno…
Pravog i ispravnog odgovora na ta pitanja nema.
Najvažnije i najteže u tim trenucima jeste smoći snage i prihvatiti datu situaciju (iz ove kože se ne može) i započeti sledeću, treću fazu, koja podrazumeva detaljnije upoznavanje dijagnoze, koje obuhvata dodatne informacije i pojašnjavanje nečega što je u najvećem broju slučajeva nejasno, novo i nepoznato.
Ovaj proces ostvaruje se na više načina. Jedan od njih je dodatni razgovor sa stručnjacima nakon što su se prva osećanja stišala. Drugi način podrazumeva upoznavanje roditelja čija deca imaju sličnu ili istu dijagnozu i razmena informacija sa njima.
Preporučljivo je da se roditelji pripreme za dodatni razgovor sa stručnjacima. Na primer, mogu napisati pitanja na papiru i postaviti ih stručnjacima tokom susreta. Važno je da ta pitanja budu kratka i jasna, jer se dešava da tok razgovora ode u neplaniranom smeru i da se zbog toga ne dobiju odgovore koji su im važni. Takođe je moguće pitati stručnjake na kojim se zvaničnim sajtovima na internetu mogu pronaći proverene informacije o dijagnozi. Ova razmena jača osećanje poverenja, a smanjuje mogućnost dobijanja nepouzdanih podataka.
Cilj dodatnog razgovora sa stručnjacima jeste da nešto novo i nepoznato postane makar malo poznatije, izvesnije i predvidivije. Na taj način se u određenoj meri smanjuju osećanja straha i neizvesnosti kod roditelja.
Osim za aktuelni trenutak, roditelji imaju i strah od budućnosti, koji obuhvata strepnju za svoje tek rođeno dete, ali i strah za sebe (,kako ćemo sve ovo izdržati, da li će dete biti dobro…).
Razgovor sa drugim roditeljima koji imaju decu sa sličnom dijagnozom je izuzetno dragocen, jer donosi osećanje olakšanja zbog razumevanja i utehe. Roditelji shvataju da nisu sami i da ih najbolje razume neko ko je imao slično iskustvo kao i oni sami.
Saznavanje dijagnoze deteta jeste situacija koja pogađa celu porodicu i u kojoj svaka osoba reaguje na svoj način. Veoma je važan odnos između supružnika, odnosno mogućnost da razgovaraju o tome na koji način su doživeli nove vesti u vezi sa svojim detetom.
Najkorisnije za oboje je da razgovori sadrže odgovore na sledeće pitanje sa obe strane: Šta za mene znači i predstavlja ova dijagnoza? Za nekoga je to kraj planova koje je želeo da ostvari, za nekoga je jedno veliko iskušenje, za nekoga je to kazna, za nekoga novi početak, a za nekoga sve prethodno navedeno istovremeno.
Zapravo, jednog, ispravnog i poželjnog odgovora nema, ali cilj ove komunikacije je da roditelji podele svoje lične doživljaje i da probaju da se ,udruže u nevolji – u psihologiji je svaka krizna i stresna situacija šansa za rast i razvoj, ali i šansa za dodatno pogoršanje situacije.
Iako možda svaki roditelj ponaosob reaguje na nastalu situaciju na drugačiji način, trebalo bi težiti međusobnom razumevanju i podršci. Na primer, dešava se da jednom roditelju prija da se čuje sa svim ljudima iz svog okruženja, dok drugom odgovara da se povuče i da sam pokuša da prevaziđe novonastale okolnosti. Takođe, nekome odgovara primena fizičke aktivnosti, a nekome razgovor samo sa osobama od poverenja ili u slučaju ozbiljnije krize – razgovor sa stručnjacima. Roditelji mogu da se oslanjaju na veru i tu pronalaze smisao ili da svoju veru dovode u pitanje. Takođe je važno napomenuti da jedna strategija može da pomogne u jednom trenutku, a sasvim druga u drugom. U takvim trenucima ne postoji univerzalno rešenje, ono koje će svima i u svakom trenutku pomoći, jer se svi ljudi razlikuju kao ličnosti i imaju različite načine suočavanja sa stresom, to jest različite načine prevazilaženja poteškoća.Naredna, to jest četvrta faza u suočavanju sa dijagnozom podrazumeva vraćanje svakodnevnom životu i obavezama. U toj fazi fokus bi trebalo da bude na sadašnjosti, odnosno na sada i ovde, a ne na budućnosti i stalnom preispitivanju kako će se stvari odvijati. Cilj je baviti se stvarima koje su pod našom kontrolom, što podrazumeva brigu o sebi i brigu o detetu kroz konkretne aktivnosti. Naročito je važno razvijanje odnosa sa detetom, zato što je svako dete poseban svet i posebna ličnost, bez obzira na postavljenu dijagnozu. Poželjno je biti strpljiv i postepeno uviđati šta je ono što vam prija i smanjuje stres, kao i koje vam stvari ne odgovaraju i samo pojačavaju stres.
