Kada savladaju sve proceduralne prepreke na putu do doktora, roditelji dece sa smetnjama u razvoju često se suočavaju i sa dodatnim troškovima, a jedan od značajnih među njima jeste trošak prevoza kada je neophodno lečenje izvan mesta stanovanja.
U skladu sa Zakonom o zdravstvenom osiguranju (3.2. član 103), naknada troškova prevoza obezbeđuje se osiguranom licu, kao i pratiocu osiguranog lica, u slučaju upućivanja kod davaoca zdravstvene usluge koji je udaljen najmanje 50 kilometara od mesta njegovog stanovanja.
Naknada troškova prevoza pripada osiguranom licu kada je od izabranog lekara, zdravstvene ustanove ili nadležnog stručno-medicinskog organa Republičkog fonda upućen ili pozvan u drugo mesto u vezi sa ostvarivanjem zdravstvene zaštite ili radi ocene privremene sprečenosti za rad.
U izuzetnim slučajevima naknada troškova prevoza pripada i detetu do navršenih 18 godina života i licu starijem od 18 godina života koje je teško duševno ili telesno ometeno u razvoju, a upućeni su na lečenje i rehabilitaciju kod davaoca zdravstvene usluge van mesta stanovanja, i to najmanje dva puta nedeljno. Takođe izuzetno, ova naknada pripada i osiguranom licu upućenom na hemodijalizu i hemio i radio terapiju na osnovu mišljenja stručno-medicinskog organa.
Kao najčešću primedbu ovim zakonskim rešenjima u razgovoru za portal Divovski koraci roditelji navode činjenicu da se troškovi ne nadoknađuju za mesta koja su udaljena manje od 50 kilometara.
Iz ugla roditelja koji decu nekada i svakodnevno vode na terapije u mesta koja su udaljena na primer 45 kilometara, to može biti veliki izdatak. Ali do eventualne promene postojećih zakonskih rešenja ne postoji način da se ovi troškovi nadoknade.
Dokazi za naknadu troškova prevoza i sanitetski prevoz
Ako se ispune uslovi o kilometraži, osigurana lica imaju pravo na naknadu troškova prema najkraćoj relaciji (najkraćoj putnoj vezi od do) u visini cene koštanja karte autobusa ili drugog razreda voza, ili izuzetno prema ceni drugih sredstava javnog saobraćaja, ako je takav prevoz neophodan.
Dokazi za isplatu naknade troškova prevoza prema Pravilniku o načinu i postupku ostvarivanja prava iz obaveznog zdravstvenog osiguranja (član 87) jesu:
1) potvrda o potrebi putovanja overena datumom i pečatom zdravstvene ustanove i potpisom i faksimilom lekara
2) prevozna karta ili dokaz o ceni prevoza (potvrda prevoznika ili cenovnik prevoznika).
U slučaju da potvrda o potrebi putovanja nije overena pečatom zdravstvene ustanove, potpisom i faksimilom lekara, dokaz za isplatu naknade troškova prevoza jeste potvrda o zakazivanju zdravstvene usluge i druga medicinska dokumentacija o pruženoj zdravstvenoj usluzi.
Pomenuti dokazi predaju se matičnoj filijali Republičkog fonda za zdravstveno osiguranje.
Sanitetski prevoz osigurano lice može koristiti na osnovu ocene lekarske komisije Republičkog fonda za zdravstveno osiguranje. Ukoliko takva ocena postoji, a sanitetski prevoz se ne može obezbediti, pripada mu naknada stvarnih troškova prevoza, najviše do iznosa 10 odsto od cene jednog litra benzina za svaki pređeni kilometar.
Naknada prevoza za pratioca
Zakonom je definisano da osiguranom licu može biti određen pratilac za vreme putovanja ili za vreme putovanja i boravka u drugom mestu, ako je to neophodno. Da li je to neophodno ili ne, odlučuje komisija Republičkog fonda za zdravstveno osiguranje.
Ukoliko se dobije saglasnost ove komisije, pratiocu pripada naknada troškova prevoza pod istim uslovima koji su propisani i za osigurano lice (dete sa smetnjama u razvoju).
Pratiocu pripada naknada troškova prevoza kada se sam vraća u svoje mesto stanovanja ili kada sam odlazi u drugo mesto u svojstvu pratioca osiguranog lica.
Smatra se da je pratilac za vreme putovanja neophodan ako se na lečenje ili lekarski pregled u drugo mesto upućuje dete mlađe od 18 godina, odnosno lice starije od 18 godina koje je teže telesno ili duševno ometeno u razvoju, kao i lice kod kojeg je u toku života zbog bolesti ili povrede došlo do gubitka pojedinih telesnih ili psihičkih funkcija, zbog čega to lice nije u mogućnosti da samostalno obavlja aktivnosti svakodnevnog života, uključujući lica sa oštećenjem sluha, vida i govora.
