U trenutku kada pišem od Jovaninog polaska u školu proteklo je punih osam godina. Odmah na početku želim da kažem da bih volela da nismo toliko brinuli i da smo više verovali u dobar ishod. Iskustvo nas je vremenom naučilo da za sve treba vremena, snaga, strpljenje i vere i da uvek postoji rešenje sve dok postoje dobri ljudi.
Naša ćerka Jovana Goljanin ima višestruke posledice prevremenog rođenja i bile su potrebne godine da prihvatimo da ona jako malo vidi, da ne može da sedi samostalno i da hoda, ne govori (samo se oglašava sa par reči). Sama pomisao na to da sa takvim smetnjama u razvoju može da ide u školu meni kao majci bila je neverovatna. Zato sam zahvalna jednoj divnoj doktorki što je pre Jovanine treće godine predložila da se upiše u vrtić.
Dok je išla u vrtić, bio je to period prihvatanja da dete nema potencijal koji smo očekivali i bio je najteži, ali doneo je i mnogo blagodeti za porodicu. Pre svega vreme koje sam mogla da posvetim drugoj ćerki, bliznakinji, koja je već išla u vrtić i jako malo vremena provodila sa mamom. Takođe, s obzirom na to da smo bili među prvima koji su ostvarili pravo na uslugu lični pratilac, mogla sam da razmišljam o tome da se po isteku pet godina, koliko sam imala pravo na bolovanje, vratim na posao. Pokazalo se da je vrtić „Đurđevak” na Banovom brdu postao naša prva ljubav i kad je trebalo da donesemo odluku šta dalje i kako organizovati polazak u školu, mislili smo da niko na svetu ne može da zameni kolektiv vrtića koji je bio odličan, empatičan i profesionalan.
U tom vrtiću Jovana je išla u redovnu grupu, a deca i roditelji su je baš lepo prihvatili. Kada bi se Jovana unervozila, ako je bilo moguće, deca bi prekinula svoje aktivnosti i svi bi zapevali „Razbole se lisica”, pošto se zbog jako velikog oštećenja vida Jovana više oslanja na zvuk i slušanje, pa muziku obožava. To su bili mali ustupci dece i vaspitača koji su mnogo značili Jovani da se umiri (zbog promene vremena može biti nervoznija).
Na završnoj priredbi, kada su se opraštali, mogla sam kao roditelj da primetim koliko je napredovala emotivno, kognitivno i, pre svega, socijalno tokom te nepune četiri godine. Iako ima veliko oštećenje vida i ne govori, sa pojedinom decom u vrtiću imala je neki vid komunikacije. Kada se toga prisećam, ne mogu da ne pomenem kako je njena sestra jednom rekla drugarima kada su je pitali zašto seka ne priča: „Ona i ja razgovaramo, ali na našem jeziku, i mi se razumemo.”
Kada je došlo vreme za upis u osnovnu školu, sve informacije šta je neophodno od dokumentacije i kojim redosledom bi trebalo da obavljamo te aktivnosti dobila sam od predškolske ustanove. Najveći izazov bio je odabir škole. Nismo znali koje kriterijume da stavimo u prvi plan sem da nam je važno da njoj bude lepo, kao što je bilo u vrtiću. Bili smo veoma zabrinuti kako će biti na nekom drugom mestu. Kao majka smatrala sam da je dobro da ide u školu koja joj je blizu, na Banovom brdu. Jedna divna mama dečaka koji je išao sa Jovanom u vrtić radila je u toj školi i posavetovala me je da bi možda bilo stresno za nju, koja ima cerebralnu paralizu, da ide u školu gde je više dece sa autizmom, jer nekada umeju da budu glasni. Jovana se, inače, kada čuje da se neko raspravlja, da viče ili plače, jako unervozi jer ne može ništa da učini, a tužna je i zabrinuta.
Rešili smo da razmotrimo dve opcije, škola „Miodrag Matić”, u koju uglavnom idu deca sa motoričkim problemima slična Jovani, ili „Veljko Ramadanović”, u koju idu uglavnom slepa i slabovida deca.
S obzirom na to da je Jovana išla na ranu prevenciju u školu „Veljko Ramadanović”, konsultovala sam se sa njima i ustanovili smo da zbog velikog stepena oštećenja motorike (cerebralna paraliza, kvadripareza) ne bi mogla da koristi pomagala i prati nastavu, odnosno da ima neki značajniji benefit tokom školovanja u ovoj ustanovi. Otišli smo u školu „Miodrag Matić” i kada smo videli decu sa sličnim oštećenjima, prostorije gde može da se odmori, upoznali osoblje sa kojim može da vežba fizikalnu i radnu terapiju, brzo smo doneli odluku da je upišemo u tu školu. Lokacijski je bilo jako udaljena od nas, ali smo smatrali da je to mesto za nju najbolje.
Upis u školu nije bio komplikovan, osoblje je bilo predusretljivo, pažljivo i ljubazno, a razredna koju smo dobili postala je tokom godina naša velika podrška i omiljena osoba iz škole, posle Jelene, koja je Jovanin pratilac od vrtića. Polako smo se uhodavali, usklađivali i međusobno osluškivali potrebe. Vrlo brzo smo uvideli da je Jovana na bezbednom mestu i da će i sa stepenom oštećenja koje ima moći da prati nastavu po posebnom programu koji je pripremljen za nju.
Razredna je na samom početku shvatila da smo zabrinuti i podstrekivala nas da ne brinemo i da će sve biti dobro. Danas, nakon što smo se sa suzama rastali u junu 2025. godine, znamo da je Jovanin najlepši period bila osnova škola, a da smo mi kao roditelji osam godina bili bezbrižni. „Naša Darka” je uvek bila mila, topla, ali kad treba – odlučna, i vremenom smo videli koliko je Jovana poštovala i volela svoju razrednu. Da nam je neko pričao da će dete sa višestrukim oštećenjem uspeti da na svoj način uspostavi komunikaciju, socijalizuje se i toliko raduje na pomen škole, drugara i razredne, ne bih verovala.
Veliki izazov smo imali prvih nekoliko meseci jer nismo dobili prevoz koji je u to vreme bio finansirala opština kojoj škola pripada. Skoro godinu dana suprug je Jovanu vodio u školu, a deda ju je vraćao. Znam mnoge roditelje koji su takođe svaki dan dovozili decu, neka od njih nisu imala ni pratioce, ali ta teškoća bila je olakšana time što smo znali da su deca zbrinuta jer je osoblje škole uvek bilo tu da pomogne, presvuče, nahrani, a nastavnik da sprovodi nastavu.
Tokom osnovne škole deca su išla na ekskurzije i imala priredbe za pamćenje na koje su često dolazile i poznate ličnosti iz javnog života. Na kraju osmog razreda svi smo bili pozvani na matursko veče koje je škola organizovala kao veoma svečan čin. To će nam zauvek ostati u sećanju. Razredne su organizovale i matursku ekskurziju, na koju su išli osmaci, roditelji, braća i sestre i pratioci. Imali smo priliku da se družimo, da sa roditeljima podelimo dobro i loše što nas prati u životu tokom podizanja deteta sa smetnjama i brige o njemu. Vratili smo se kući sa osmehom, puni lepih uspomena.
Nastavnicima ove škole posebno zahvaljujem jer nije lako ceo radni vek raditi sa decom sa smetnjama. Posebno je teško to što u jednom odeljenju imaju decu sa različitim stepenom oštećenja, a treba uspostaviti balans, ostati pribran i posvećen. Mnogo smo zahvalni svima koji su pomogli i doprineli da Jovana doživi da ima srećno i uspešno đačko doba.
U susret srednjoj školi krenuli smo tako što su nas tokom prvog tromesečja osmog razreda razredna i školski psiholog obavestili da planiraju da zajedno obiđemo srednje škole. Na posebnom sastanku sa psihologom dobili smo detaljne informacije za nekoliko škola koje su, uzimajući u obzir njene potrebe i mogućnosti, smatrali dobrim za Jovanu. Na početku drugog polugodišta dobili smo sve informacije za dve škole koje smo u međuvremenu uzeli u uži izbor.
S obzirom na to da Jovana ne koristi ruke adekvatno i da je u kolicima, izbor nam je bio sužen. Ovog puta obavili smo celokupnu procenu vida u školi „Veljko Ramadanović” i konsultovali se i sa njima o izboru škole. Mislila sam da joj, s obzirom na to da je zrelija, program i pomagala koja su namenjena slepoj i slabovidoj deci mogu pomoći. Nakon konsultacija i procene vida zajedno smo doneli odluku da nema potrebe da Jovana putuje toliko daleko (mi smo na Banovom brdu, a škola je u Zemunu) i da svakako možemo računati na njihovu podršku kao resursnog centra.
Na prvom razgovoru u toj školi dobili smo sve informacije šta je potrebno za upis. Bilo je neophodno da ponovo, kao i na početku osnovne škole, obavimo pregled sa interresornom komisijom i pribavimo njihovo mišljenje. Budući da je škola „Veljko Ramadanović” resursni centar, dogovorili smo se da to pomenemo na interresornoj komisiji kako bi se procenilo da li je neophodna podrška. Mišljenje interresorne smo predali školi u koju se upisala i na samom početku školske godine smo obavešteni da je njena škola stupila u kontakt sa školom „Veljko Ramadanović” kako bi se izvršila procena šta je neophodno za Jovanu tokom školske godine, a što bi resursni centar mogao da obezbedi.
Kao i na početku osnovne škole, i ovde je početak bio nelagodan zbog prevoza i termina koji nam nisu bili baš kako smo navikli, ali i to se polako rešavalo i prilagođavalo, koliko je moguće, potrebama svakog deteta tokom prvih meseci. Na samom upisu smo predali satnicu za prevoz koju smo imali u prethodnoj školi, mada smo sumnjali da će biti prihvaćena, jer se radi o drugoj školi i lokaciji. Prva nedelja protekla je uz izmenjenu satnicu i odstupanja, zbog toga što broj osoba koje se prevoze na određenoj liniji utiče na brzinu kretanja, ali već krajem druge nedelje prevoz je bio bolji, a termini prihvatljivi.
Neki roditelji i dalje čekaju i nadaju se da će molbe biti prihvaćene. Kako sam razumela, škola je koordinator i ona preuzima sve zahteve i dostavlja Gradskom sekretarijatu za predškolsko obrazovanje koje dalje prosleđuje Dečjem srcu. GSP prema broju vozila koje ima na raspolaganju formira raspored. U tom smislu nama kao roditeljima, a pre svega deci, bila bi potrebna veća podrška. Mislim da bi trebalo izdvojiti više sredstava za vozila GSP-a za tu namenu, kako bi našoj deci ‒ kojoj nije prijatno da satima sede u kolicima u školi, a zatim još nekoliko sati u prevozu ‒ bilo bolje. Nadam se da će institucije i preduzeća koja učestvuju u organizaciji prevoza prepoznati koliko je to važno.
U srednjoj školi Jovana ima senzornu sobu i salu za fizičko, kojima je oduševljena. Odlazak u senzornu sobu i salu za fizičko njoj i deci koja dugo sede u kolicima jako je važno. Svaki vid stimulacije je za našu decu blagotvoran, a za nas roditelje blagoslov i prilika da ne brinemo.
