Kada i kako ste shvatili ili saznali da vaš brat ima intelektualne smetnje? Da li se sećate kako ste se osećali zbog tog saznanja?
Kod mog brata je intelektualno oštećenje kao posledica problema na porođaju ustanovljeno nakon drugog rođendana. Ja sam tada bio zaista mali, pa se ne sećam tačno kako sam se osećao, ali moji roditelji taj period pamte veoma dobro.
Da li i je i kako to uticalo na vaš odnos sa njim u detinjstvu?
Od detinjstva sam, pored uloge starijeg brata, imao i ulogu roditelja. Već od svoje osme godine morao sam da budem i majka i otac. Svaki slobodan trenutak mene i mojih roditelja bio je prilagođen njegovom načinu života. Devedesetih godina, kada su sva deca provodila vreme napolju, na igralištima i ulici i niko nije želeo kući, ja sam morao da vodim računa o njemu. Ako sam želeo da igram basket ili neki sport, istovremeno sam morao da budem fokusiran na njega, dok je drugoj deci fokus bila samo igra.
Da li se nekih situacija ili doživljaja posebno sećate?
Sa decom koja imaju takve smetnje rad mora biti svakodnevan, po najmanje tri sata dnevno do punoletstva. Smatram da je ono što nauče do 15. godine temelj za ceo život. Jedan od najtežih trenutaka koje pamtim jeste kada je lekar rekao mojim roditeljima da, kako bi ih brat slušao, moraju da u rad i odnos s njim unesu autoritet i strah. Teško je gledati takve situacije, ali zahvaljujući toj upornosti i radu, danas moj brat zna sam da jede i da ode u toalet. Sa druge strane, deca kao on imaju posebnu toplinu. Na njima jasno vidite kada im se neko dopadne. Taj osmeh i pokreti puni pažnje ne mogu da se opišu – to može samo da se doživi.
Da li je i kako Brankova situacija uticala na vaš odnos prema i sa roditeljima?
U odnosu sa roditeljima bilo je perioda ljubomore. Kao dete, do neke desete godine, osećao sam da meni ne mogu da se posvete ni minut, dok je njemu bilo posvećeno sve slobodno vreme. Danas bih svaku tu pomisao izbrisao. Kada imate ovakav slučaj u porodici, mnogi ljudi se vremenom udalje. Ali naša porodica je zbog toga postala još jača.
Da li vam je neko ili nešto pomoglo da se bolje nosite s tim?
Svaki njegov napredak bio je za naš najveći uspeh. Nekome je uspeh titula ili medalja, nama je uspeh bio kada se posle godinu dana truda sam obuče zahvaljujući malim trikovima, poput printa na majici ili učkura na trenerci kao orijentira šta ide napred.
Šta biste izdvojili iz vašeg porodičnog života kao posebno značajnu situaciju i izazov na koji je uticalo zdravstveno stanje vašeg brata?
Moji roditelji su se odrekli bioskopa, pozorišta, slava, svadbi, letovanja, zimovanja i porodičnih okupljanja da bi radili sa mojim bratom. On najbolje funkcioniše u svom domu i svojoj zoni komfora. Njegov život je postao život mojih roditelja. Rekli su mi: „Dok smo živi, mi brinemo o njemu. Ti izgradi sebe, pa posle nas preuzmi brigu. ”
Da li se i kako vaš odnos s bratom menjao kroz godine?
Jeste. Kao dete – ljubomora. Kao tinejdžer – pitanje zašto baš ja. A poslednjih 15‒20 godina – dao bih sve za njegov osmeh.
Kako izgleda vaš odnos sada kada ste obojica u zrelim godinama?
Danas, kad smo obojica odrasli, svaki slobodan trenutak provodimo u prirodi. Ljudi se ponekad sklanjaju kada prolazimo jer ne razumeju. Moja supruga je deo njegovog života. Družimo se i razgovaramo o stvarima koje on voli.
Da li su Brankove smetnje uticale na vaš lični život i kako?
Ponekad pomislim, da je on zdrav, kakav bih ja bio? Jedino mi je možda žao što nisam otišao u inostranstvo, gde bi moji roditelji i on imali bolje uslove. Nije isto kupati dete od 10 godina kada imate 37 godina i osobu od 37 kada imate 64 godine.
Kakav je vaš odnos prema njegovoj budućnosti?
Što se njegove budućnosti tiče, boriću se do poslednjeg atoma snage da bude uz mene. I iskreno, voleo bih da on umre pre mene. Svi koji imaju ovakvu situaciju u porodici razumeju zašto to kažem.
Kada biste bili u prilici da posavetujete nekoga ko je u sličnoj situaciji, šta biste mu rekli?
Ako bih nešto rekao, to je da su osobe koje imaju sličnu situaciju kao moj brat jedine koje vas nikada neće slagati. Sve što rade, rade iskreno. Dijagnoze su različite i teško je dati univerzalan savet, ali jedno znam ‒ deci poput njega je do 18. godine potrebno najmanje tri sata dnevnog rada, a danas prosečno zdravo dete provede sa roditeljima možda pola sata dnevno.
