Svaka priča ima neki početak i emociju koja je prati. Mirisi, glasovi, izgovorene reči. Borilačke veštine u svom nazivu imaju reč DO – put kojim smo odabrali da idemo. Put podrazumeva odlučnost, istrajnost, donošenje odluka.
Sin me je jednom pitao: ,,Mama, kako si izabrala da se baviš decom?”
Odgovorila sam: ,,Nisam izabrala ja, put me odveo do dece i sa decom sam na tom putu sad, a biću dokle god budem.”
Biti lekar znači služiti onima koji dolaze po pomoć. To podrazumeva stalno učenje, istraživanje, pronalaženje rešenja. Kada radite sa ljudima, nikada ne znate ko će, kada i sa kojim pitanjima ući u vašu ordinaciju, a svi koji uđu, žele odgovore na sva pitanja. Često ih imaju zapisana. Da ne zaborave. Zato što su u lekarskoj ordinaciji zbunjeni, ne poznaju način rada lekara, ne znaju šta lekar traži, pomno posmatraju govor tela i izraz lica, pamte svaku izgovorenu reč…
Prvo pravilo: Uspostavljanje odnosa poverenja
Oni koji su prošli i prolaze kroz veliki broj ordinacija susreću se sa različitim specijalistima. U strahu od toga šta će lekar reći i kuda posle toga idu, vrate se kući sa još nedoumica koje treba razrešiti… Pored toga, moraju biti roditelji, razumeti i zadovoljiti potrebe deteta, donositi osmeh i sreću, stvoriti jedinstvene porodične rutine u kojima svi uživaju…
Većina roditelja će, ako vam veruju, reći da se osećaju izgubljeno, da ne postižu da urade sve što im je rečeno, da im se uvek čini da nisu dovoljno radili, da stalno razmišljaju šta bi još mogli da urade, gde da idu, koju terapiju još da uključe.
Drugo pravilo: Dete od roditelja očekuje ljubav, prijatnost, rutine, dodire i toplinu koje ga čine smirenim
Koliko dnevno moramo da vežbamo, kako da pomognemo detetu da brže savlada zadate ciljeve? Obično kada izgovorimo reč ,,vežbanje”, kao odrasli pomislimo na sistem ponavljanja određenih pokreta u serijama, zadatih od trenera.
Sa decom nije tako.
Dete uči kroz samostalno istraživanje strategija (a to podrazumeva pre svega pokušaj-greška ponavljanja), koje će mu u tom trenutku omogućiti da dođe do cilja. Potpuno je isti princip i kod dece uobičajenog razvoja i kod dece koje imaju bilo kakvo odstupanje u razvoju. Motivacija za kretanje nikada ne prestaje, jer mi kao ljudska bića jesmo dizajnirani da se krećemo. Pravilna i nepravilna šema kao termini u praćenju razvoja dece ne postoje. Svako ima svoj put, svoju motivaciju, svoj način dolaska do cilja.
Gde je uloga roditelja u podsticanju razvoja? Obezbedite podlogu na kojoj dete može slobodno da istražuje svoje mogućnosti kretanja i dajte realan zadatak, igračku koju dete voli tako de je potrebno da uloži mali napor da bi do nje došlo i oseti zadovoljstvo zbog uspešno izvedenog zadatka. Onda polako povećavajte zahteve, postavljajući je u različite pozicije, da odigne ruku unapred, sa strane, da ide po podlozi u krug, unapred (već prema motivaciji, dostignutim motoričkim veštinama) i obavezno održavajte kontakt očima i potpunu posvećenost igri.
Nekada će se dete i samo igrati, ali vreme provedeno u zajedničkim trenucima i podsticanju deteta na kretanje neminovno menja i roditelja i dete, te stvara neraskidivu vezu, što je u stvari i ideja roditeljstva. U svemu tome veoma je važno podsticanje, promena i radovanje svakom, pa i malom uspehu, bez razmišljanja da li jeste ili nije vreme da dete nešto uradi prema mapi.
Svako dete napreduje u svom ritmu i pokušaji ,,ubrzavanja” procesa napredovanja, bez poštovanja detetovih mogućnosti, uglavnom dovode do frustracije i deteta i roditelja, sa čim se često susrećemo u praksi.
Treće pravilo: Svako dete ima određeni potencijal, ideje, strategije koje koristi da bi došlo do cilja
Razvoj deteta, kada je nauka koja se zove razvojna neurologija u pitanju, ima dve osnovne karakteristike:
- varijabilnost
- adaptabilnost
Vremenski period u kom očekujemo da dete savlada neku veštinu podrazumeva da što je zadatak kompleksniji (kao prohodavanje), taj period može podrazumevati i više meseci. Prevremeno rođena deca imaju drugačiji i kompleksniji put. Način na koji procenjujemo u kom pravcu ide njihov razvoj jeste posmatranje spontane motorike.
Istraživači, tačnije profesor Hajnc Prehtl (Heinz Prechtl), koji se među njima izdvaja, a od koga sam imala priliku da učim, uvek je isticao da mu je bilo potrebno ,,samo” 50 godina da osmisli način procene koji nije stresan za dete, a lekaru pruža mogućnost da već u trećem mesecu korigovanog uzrasta za prevremeno rođenu decu može da predvidi u kom pravcu će se dete razvijati.
Seminare koje je on vodio, gde su polaznici satima posmatrali snimke prevremeno rođene dece i diskutovali da li im se sviđa i zašto ili ne kretanje deteta na ekranu pratilo je njegovo objašnjenje: ,,Pre nego bilo ko od vas kaže nešto o detetu, ja unapred znam odgovore. Posmatram vaša lica. Ako ste relaksirani, osmehujete se, znam da ćete kretanje deteta proceniti kao dobro, sa povoljnim ishodom. Ako su vam lica ukočena, vilice stisnute, obrve namrštene, znam da će procena biti’moramo pratiti’ ili ‘ono što vidimo nije optimalno’.”
Četvrto pravilo: Za neurološki pregled dete mora biti nahranjeno, naspavano, kooperatino, prostorija topla, ispitivač nežan
Često se susrećemo sa rečima nemam vremena, požurite, smirite to dete… Roditelji izlaze iz ordinacija frustrirani kao i dete, na znajući kuda da krenu i šta u stvari treba da rade. Dugogodišnji rad sa decom nauči vas da:
- posmatrate roditelje i dete od trenutka kad uđu u vašu ordinaciju
- protumačite govor tela, izraze lica i način na koji razmenjuju informacije jedno sa drugim, detetom, lekarom
Deca vas nauče da su bića spremna da reaguju na sve što je previše plačem. Jasno vam stavljaju do znanja šta im prija, a šta ne. Zbog toga kao lekar, a i kao roditelj, nesvesno razvijate bezbroj strategija koje pomažu da na najbolji način procenite mogućnosti deteta i ne povredite ga. Istovremeno, želite da roditeljima ukažete na koji način sve njihovo dete može da uči. Jednom su mi rekli da se bahatim sa vremenom, jer sam komentarisala da ponekad sa roditeljima i decom provedem i duže od sata, odnosno koliko je potrebno da zaokružimo priču tog dana. Misliti izvan okvira može samo neko ko je pun ljubavi, entuzijazma, volje i želje da priušti nekom drugom informaciju koja mu znači.
Ljudi često ne slušaju jedni druge. Deca sa velikim fokusom upijaju sve što se dešava oko njih. Ako niste uspostavili dobar odnos poverenja sa roditeljima i detetom – nema procene, nema dobrih saveta, nema napretka. Stručno osoblje koje se bavi roditeljima i decom, mora da prati šta se dešava u onoj oblasti za koju je zadužen. Roditelj želi da bude najbolji roditelj, a dete želi da mu bude prijatno i da u takvom okruženju pokaže sve što može.
Dete od svog roditelja očekuje rešenje kada ga nema, ali ne na način: ”Ja ću to uraditi za tebe, da se ne mučiš”, već: ,,Ponudiću ti realan izazov, pokaži mi kako umeš da ga rešiš i svi ćemo uživati.”
Koliko god se čine majušni, tako nezaštićeni, nejaki, deca u sebi nose snagu planina, lavina, snagu velikih reka koji ne prestaju da ruše prepreke pred njima.
Postoji veliko pitanje za nas odrasle – Koliko je dečje iskrenosti i entuzijazma prisutno u našem svakodnevnom radu, koliko smo spremni da se adaptiramo na situacije koje su nepredviđene?. To je ono što daje kvalitet i našim i životima naše dece.
Peto pravilo: Snimajte pokrete svog deteta dok spava, jer sve šeme pokreta koje vidite kada je budno radiće i kada spava
U budnom stanju, pogotovu kada je dete malo, status deteta može se promeniti za nekoliko sekundi od mirnog i uspavanog do snažnog plača. Onda nema pregleda. Ako ispitivač ili roditelj ne uspostave odnos poverenja, drže ga u poziciji koja za njega nije stabilna, daju mu stimulaciju koja nije odgovarajuća. Dete će plakati i neće imati priliku da uči i nadograđuje iskustva.
Tu brzo dolazimo do odgovora na pitanje koliko je dovoljno vežbanja i koje terapijske principe treba primeniti kako bi se ubrzao razvoj.
Šesto pravilo: Razvoj ne možete ubrzati – detetu možete dati tačno onoliko stimulacija koliko u stanju da u tom trenutku podnese
Kako znamo koliko je dosta? Ako je detetu prijatno dok se igrate s njim, učestvovaće, pokretaće svoje telo ka izvoru stimulacije, oglašavaće se, izraz lica će biti nasmejan.
Kada je dosta? Dete ubrzano diše, okreće glavu, izvija se, gura rukama osobu – ,,sad je dosta, ostavite me da obradim informacije koje ste mi dali”.
Sedmo pravilo: Motivacija za kretanje dolazi iznutra
Spomenuto je da malu decu snimate kada spavaju. Zaista ćete u spavanju videti celokupan repertoar kretanja. Spomenuli smo varijabilnost i adaptibilnost. Pregledajte snimke.
Ako dete do trećeg meseca korigovanog uzrasta izvodi pokrete koje ne možete predvideti, stalno su drugačiji, vi stojite i sa osmehom posmatrate kako su skladni, neponovljivi, pravac je dobar, to je varijabilnost koja predviđa dobar razvoj.
Ako su pokreti koje vidite monotoni, ponavljaju se, često vam se čini da je položaj na leđima nestabilan, izaziva plač, ili izgleda kao da će se pokreti nastaviti, a oni se prekidaju, ponavlja se ista šema, to govori u prilog manje optimalnom razvoju.
Može li se išta učititi da se pomogne detetu u najranijem uzrastu? Može! Postavljanje u gnezdo i držanje u položaju koji mu najviše odgovara… Smireno pevušenje, ljuljanje, ljubljenje i maženje ga čini smirenim. Kroz generacije su majke nosile decu uz sebe, uvijenu u marame. Neurološko objašnjenje – dve vrste podražaja, dubok pritisak (ruke oko tela deteta, rastegljiva marama) i ljuljanje (ljuškanje, kretanje ljudskog tela dok drži bebu), predstavljaju senzorne informacije koje zaobilaze deo mozga koji se zove retikularna formacija, a uloga mu je podraživanje mozga i održavanje u budnom stanju.
Svaka porodica zna najbolji način da umiri dete i taj, baš taj način je najbolji. Menja se kroz vreme, kako dete raste. Za to dete i tu porodicu to je najbolji način, ne postoje saveti u pravcu mora ovako, a ne sme onako. Zadovoljiti potrebe svog deteta, koje je uvek po nečemu drugačije od drugih, baš kao i roditelj, ne može biti pogrešno nikada.
Osmo pravilo: Pojedinoj deci će trebati mnogo više vremena da savladaju određene veštine
Da li sa decom kod koje postoje oštećenja na više sistema (mozak, vid, sluh, motorika, hranjenje itd) možemo uz veliki rad u toku dana učiniti da se sve to prevaziđe? Različita deca, različito vreme rođenja, niska telesna masa, infekcije, krvarenja u mozgu, ugradnja šantova zbog hidrocefalusa, nekrotički enterocolitis, problem sa disanjem, retinopatija, epilepsija i još mnogo nepoznatih reči, posete različitim specijalistima, malo dete i roditelja stavljaju u zaista neravnopravnu situaciju.
Šta smo očekivali, šta se desilo, kako sa svim tim da se borimo kada svako ima svoje mišljenje uključujući i najbliže, od kojih očekujete pomoć, iz sopstvenih strahova vam govore, idite još negde, radite još nešto.
Deveto pravilo: Vaše dete od vas očekuje da budete roditelj koji prihvata i deluje u skladu sa svojim mogućnostima
Šta to znači?
Biti roditelj znači boriti se neprestano sa strahovima da li radim najbolje za svoje dete.
Biti roditelj znači odrastati i menjati se zajedno sa svojim detetom.
Gajenje dece nikada nije bilo lak zadatak.
Podsetimo se nekih stvari napisanih u tekstu:
- dubok pritisak, nošenje, miris vašeg deteta koji ulazi u vaše nozdrve i pravi neraskidivu vezu
- vaš miris, kretanje, ton kom mu se obraćate, rutine koje stvarate dok ga nosite, hranite, presvlačite, trudeći se da pronađete način koji ga čini smirenim, čini da vam dete veruje, stvarate dobar tim koji pravi odličan temelj za dalje napredovanje
- lako reći, teško uraditi – mnogo puta vam se čini da rešenja nema. Pokušajte da se prisetite šta je to što vaše dete baš voli, fokusirajte se na vaše dete i šta god je to što ga čini srećnim dok nešto radite s njim, povežite se, zaboravite na reči poput: pravilno, nepravilno, mnogo, malo, rekli su mi… Vaše dete i vi ste tim za sebe. Ono što prija drugima, ne znači da će prijati i vama i vašem detetu.
Nažalost, nema univerzalnog modela, baš zato što smo svi različiti. Imajte poverenja u odluke koje donosite za dobrobit vašeg deteta, polako, bez žurbe. Ni vi ni vaše dete nemate vremensko ograničenje. Jedino tako ćete moći da pročitate signale koje vam dete neprestano šalje, pravilno ih protumačite i delate.
Pomislite koliko puta u toku dana izvodite rutine oko deteta (hranjenje, presvlačenje, pevanje, nošenje, uspavljivanje, šetnje). Na koliko ste sistema delovali pri svakoj od ovih rutina – dete vas prati pogledom, oglašava se, poseže ručicama ka vama, pokreće celo telo, drži glavu, oseća miris mleka, hrane, reaguje na vaše izraze lica…
Ako svakoj ruti pristupate sa puno ljubavi, date detetu vremena da se adaptira, prihvati, učestvuje, vi ste u najmlađem uzrastu dali odgromnu količinu informacija i napravili temelj za dalji razvoj.
Deseto pravilo: Svako dete se kreće i u tom kretanju koristi sopstvene strategije kako bi došlo do onoga što ga je motivisalo da se pokrene
Dolazimo do karakteristike razvoja koja se zove adaptibilnost. U zavisnosti od svih pobrojanih faktora rizika, neka deca će lakše savladavati sve miljokaze razvoja, dok će neka dugo zahtevati pomoć. Porodično okruženje, poznat prostor i rutine čine svako dete smirenim i podstiču na aktivnost.
Ne postoji brži put. Ne postoji princip koji ubrzava savladavanje veštima. Odnos poverenja, davanje podsticaja koji je za dete interesantan, kroz igru, rutine, aktivnosti u kojima dete sa zadovoljstvom učestvuje stvaraće veze koje će dete kroz rast i sazrevanje nadograđivati.
Za decu koja imaju oštećenje na više sistema proces je isti, samo podrazumeva korišćenje pomagala koja im obezbeđuju siguran oslonac, mogućnost da se susreću sa pojedinačnim informacijama koje razumeju (igračka koju mogu da dodirnu, mirisi koji su im poznati, glasovi koje poznaju, dodiri koji ih ne uznemiravaju), pomagala da se usprave i poboljšaju kontrolu glave, a samim tim i praćenje pogledom, posezanje i korišćenje šaka za hvatanje, pomagala za kretanje jer sami to neće moći.
Šta je na kraju? Početak!
Iznova ustajemo sa idejom šta ćemo danas raditi? Šta je to u čemu će moje dete uživati iznova? Pogotovu onda kada se razvoj ne odvija onako kako svi znamo da bi trebalo. Na tom putu susretaćete ljude koji obećavaju, koji predlažu, koji čine da se plašite još više.
Isto tako, pronaći ćete jednu veliku zajednicu ljudi koji prolaze sličnu priču, čija će vam podrška olakšati da donosite ispravne odluke i odrastate sa svojim detetom u miru.
A priča o prevremenom rođenju mora da bude javna, da podseti one koji nikada nisu razmišljali o tome, jer im se putevi nisu ukrstili sa porodicom malih divova, koliko je život veliki, kolika snaga leži u postizanju malih pobeda za divovske korake, za budućnost prevremeno rođene dece i njihovih porodica.
