U restoranima i kafeima povremeno se dešava da konobari gostima donesu ono što nisu naručili. Nekada se ta „nezgoda” završi izvinjenjem i ispravljanjem greške, nekada gosti umeju da tim povodom podignu svojevrsnu uzbunu, ali postoji i treća opcija – restoran u kome pogrešne porudžbine nisu izuzetak i to nikome ne smeta.
Pre nepunih deset godina, 2017, u Tokiju, glavnom gradu Japana, otvoren je ugostiteljski objekat veoma indikativnog naziva „Restoran pogrešnih porudžbina” (Restaurant of Mistaken Orders), u kome su zaposlene osobe sa demencijom.
Vlasnici ovog restorana odlučili su se na taj korak u nadi da će njihovi gosti bolje razumeti demenciju i razviti empatiju prema osobama sa demencijom, ali iznad svega sa ciljem da ljudi sa demencijom budu prihvaćeni kao ravnopravni članovi društva.
Od svakog gosta koji zakorači u ovaj restoran u startu se očekuje visok nivo razumevanja, to jest očekivanja da najverovatnije neće dobiti baš ono što je poručio. Ako to prihvate, svakako mogu da računaju na dobru hranu i zabavno iskustvo.
Na video-snimcima iz restorana u prvom planu su stariji konobari i konobarice koji razmenjuju osmehe sa mušterijama, zapisuju i više puta proveravaju narudžbine. Ali interakcija sa gostima se tu ne završava već počinje. A osim služenja hrane i srdačnog razgovora, u ovom restoranu organizuju se i koncerti, što dodatno doprinosi interakciji.
Inače, jedan od glavnih razloga za otvaranje ovog restorana, najpre zamišljenog kao privremenog, bila je statistika, koja ukazuje na to da svaki peti stanovnik Japana, takozvane Zemlje izlazećeg sunca, koji je stariji od 65 godina ima demenciju, a istraživanja pokazuju da će taj broj rasti. Uz to, očekivani životni vek u ovoj zemlji je 87 godina za žene i 81 za muškarce, a broj stogodišnjaka približava se 90.000.
Zbog toga, ali i svega drugog rečenog i viđenog na snimcima iz ovog restorana, ne čudi što je „Restoran pogrešnih porudžbina” godinama opstao i što njegovi gosti smatraju da bi trebalo da bude primer za otvaranje brojnih drugih sa sličnim konceptom.
Kada je reč o Srbiji, ne možemo govoriti o brojnosti, ali na sreću, i kod nas postoje takva mesta na kojima su razumevanje i osmeh najvažnija usluga i napojnica.
Zvuci kafea u ritmu srca
U Srbiji nemamo restoran pogrešnih narudžbina, ali već nekoliko godina i kod nas postoje ugostiteljski objekti u kojima su srdačnost, inkluzija i dobra atmosfera glavna valuta u odnosu gostiju i konobara. Jedan od takvih ugostiteljskih objekata je kafe, tačnije lanac kafea „Zvuci srca”, koji postoji već sedam godina, a u kome rade osobe sa smetnjama u razvoju.
U suštini, „Zvuci srca” su šira priča od kafića, jer osim njega u okviru ovog radno-okupacionog centra postoje i kreativna radionica i prodavnica „Srcotvornica”, u kojoj se prodaju proizvodi koje su stvorile osobe sa smetnjama u razvoju uz podršku radnih asistenata.
Kafići „Zvuci srca” trenutno postoje u Beogradu, Novom Sadu, Pančevu, Nišu, Subotici i na Zlatiboru. Nakon obuke, osobe sa smetnjama u razvoju u ovim kafeima rade na pozicijama šankera, konobara ili prodavaca. Neki od njih u kafeu rade puno radno vreme, drugi u radionicu dolaze nekoliko puta nedeljno i uz pomoć asistenata prave proizvode od dekupaža, majice, šolje, hemijske, cegere i torbice, rančiće, svećnjake…
Velika dobrobit ovih centra za osobe sa smetnjama u razvoju prepoznata je i na mentalnom i na fizičkom nivou. To potvrđuju i podaci kojima raspolaže Radni centar i kafe „Zvuci srca”. Centar im je omogućio da postanu korisni članovi društva, čime raste i njihovo samopoštovanje. Osim toga, dobili su priliku da se u potpunosti socijalizuju – da se druže sa kolegama, prijateljima, razgovaraju sa mušterijama i stiču nove socijalne i komunikacione veštine.
Što se tiče cena usluga u kafiću, one faktički ne postoje – sve se zasniva na donacijama, svako ostavi koliko može i želi.
Kafa sa dodatkom druželjubivosti
U leto 2024. pod hladom lipa u kragujevačkom naselju Aerodrom u Ulici neznanog junaka 16, svoja vrata gostima otvorio je i Kafe „Daun”, u kome rade osobe sa Daunovim sindromom.
Suština priče ovog kafea, kao i razlozi zbog kojih je otvoren, slični su prethodno navedenim primerima. I u ovom kafiću nema zvaničnog cenovnika. Ne postoji ni klasično radno vreme, ali oni koji vole da ovde popiju kafu ili sok, pojedu krofnice ili kokice vrlo dobro su upućeni u to kada su vrata ovog kafea otvorena. Kao što znaju i da će ih, kada u kafe uđu, dočekati srdačnost i osmeh onih koji tu rade.
Na ideju otvaranja ovakvog kafea u srcu Šumadije došlo je Udruženje za pomoć osobama sa Daunovim sindromom u Kragujevcu. Kako ističe Biljana Radovanović, predsednica tog udruženja, čiji je sin osoba sa invaliditetom, ideja se rodila posle godina upućenosti, druženja i rada sa osobama koje imaju smetnje u razvoju i njihovim roditeljima.
„Kroz te kontakte i druženja primetila sam da se ‒ kada su angažovani, kada imaju neku obavezu i kada su negde rado viđeni ‒ promene, nadograđuju i izgrađuju. Uočila sam da mogu više da postignu kad se nešto sa njima radi i da u kontaktu sa drugim ljudima mogu drugačije svetlo da bace na sebe”, naglašava Biljana Radovanović.
Ona naglašava da su u ovom kafiću angažovani članovi Udruženja, ekipa koja se dobro poznaje i lepo funkcioniše.
„Na samom početku im nisam mnogo pričala i otkrivala o čemu se radi, samo sam im objasnila da ćemo otvoriti kafić, da ćemo imati goste i da će oni služiti kafu. Na otvaranju su me potpuno oduševili. Sa kojim ponosom, sa kojom srećom su nosili kafu, dočekivali goste, davali intervjue novinarima! Bili su toliko važni, toliko srećni”, naglašava naša sagovornica i objašnjava da je radno vreme kafea sada klizno jer ova mala grupa ima i druge aktivnosti, poput glume, hora ili izleta. Zato nisu tipičan kafić koji ima klasično radno vreme, ali ljudi iz komšiluka, svakako, znaju kada rade, dok grupama širom otvaraju svoja vrata kada se najave.
„Svakako da nameravamo da registrujemo delatnost, to jest socijalno preduzeće, gde bi mlađi, koji sad tek izlaze iz obrazovanja, mogli da imaju i neko radno, zvanično, angažovanje”, ukazuje ona.
Kada je reč o samoj usluzi, Radovanović napominje da gostima ne naplaćuju, već gosti doniraju kako i koliko ko hoće i može – sokove, kafu, novac, šta god ko misli da je u redu.
„Cilj nam je druženje, aktiviranje, da nam redovno dolaze ljudi iz lokalne zajednice. Imali smo goste i iz Knjaževca, slično udruženje, takođe i iz Užica. Pozvani smo i u Split u junu u okviru jednog međunarodnog projekta, tako da mislim da se vidimo i šire”, objašnjava naša sagovornica i ističe da je kafić naročito zanimljiv leti jer pod pomenutim lipama organizuju radionice sa školskom decom.
A kako reaguju oni koji dođu u „Daun”?
„Iznenađeni su, svakako prijatno. Time koliko su osobe koje ih poslužuju mile i drage i koliko umeju da kažu nešto od srca, da se zahvale, da ih pozovu da ponovo dođu. Oni se toliko raduju svemu i, iskreno verujem, da je to ono što neko ko ovde dođe uvek oseti. Tu radost. To potvrđuju i mnogobrojni gosti koji dođu nakratko, a ostanu mnogo duže”, zaključuje Biljana Radovanović.
