Taj podatak rezultat je istraživanja o pristupačnosti objekata za ishranu i piće koje je na teritoriji sedam beogradskih opština u jesen 2023. sproveo i predstavio Savez za pristupačnost Srbije.
Mnogi bi verovatno rekli da je tako nešto nemoguće u prestonici u kojoj samo u centru na svakom koraku postoje restorani – od Knez Mihailove, preko Kralja Petra, Topličinog i Obilićevog venca, Skadarlije… Ali to što mnogi od lokala privlače ponudom, ljubaznošću osoblja i kreativnošću ne znači i da su dostupni osobama sa invaliditetom jer osobe sa invaliditetom ne mogu preći ni prag većine tih objekata. Ne figurativno već, nažalost, bukvalno.
Ako se ograničimo na Beograd, kada se pretraže podaci o tome koji od restorana su fizički pristupačni za osobe sa invaliditetom, pretraga izbacuje razne restorane, ali uz preporuku da se kod navedenih ugostiteljskih objekata direktno proveri šta tačno znači ta odrednica.
Provera portala Divovski koraci, sprovedena u dva restorana pomenuta u pretrazi, pokazala se kao uspešna. U restoranu „Savanova” na Sava promenadi potvrdili su nam da je pristup objektu u potpunosti prilagođen osobama u invalidskim kolicima i da postoji odgovarajuća, prilagođena prilazna staza (za šta su kao dokaz dostavili i fotografiju, koja jeste potvrdila rečeno, ali tehnički nije bila odgovarajuća za objavu na portalu). Uz to, potvrdili su i da je u njihovom objektu i toalet prilagođen potrebama osoba sa invaliditetom.
I u čuvenom beogradskom restoranu „Franš” na Autokomandi potvrđuju da imaju obezbeđene uslove za osobe sa invaliditetom. U samom objektu restorana, kako su istakli, nema prepreka poput pragova ili stepenika, a gostima je na raspolaganju i toalet prilagođen osobama sa invaliditetom. Osim toga, naglasili su, na ulaznom stepeništu postoji lift u vidu pokretne stolice koji omogućava da se osoba sa invaliditetom uz pomoć sedišta preveze uz stepenice.
„U pitanju nije platforma za invalidska kolica već stolica-lift na koju osoba može da sedne”, naglasili su za portal Divovoski koraci u ovom restoranu.
Do izbora restorana uz pomoć aplikacija i sajtova
Izvor korisnih informacija na temu pristupačnosti restorana za osobe sa invaliditetom jeste i aplikacija Help Hendikep, na čijoj mapi se trenutno nalazi pet objekata na teritoriji glavnog grada za koje je potvrđeno da ispunjavaju uslove pristupačnosti. Reč je o restoranima „Suši boks” u Kolarčevoj – koji ima dovoljno široka vrata, ali ne i toalet za osobe sa invaliditetom, „Teatroteka” u Gospodar Jevremovoj – dovoljno široka vrata, kao i toalet i parking za osobe sa invaliditetom, „Mezze by Elliniko” u Bulevaru maršala Tolbuhina – sa pristupnom rampom i dovoljno širokim vratima, ali bez prilagođenog toaleta, „McDonalds” na pumpi „Zmaj” na auto-putu za Zagreb – prilagođeni i prilaz, i ulaz, i toalet, i parking, a sve to ima i restoran „Vilino korito” na Kosmajskom putu.
Treba napomenuti da to što na aplikaciji Help Hendikep trenutno nema još beogradskih restorana koji ispunjavaju kriterijume pristupačnosti ne znači da je to i realno stanje na terenu, jer, kako su nam rekli, još su u fazi unošenja nekoliko stotina novih pristupačnih lokacija.
Svojevrstan putokaz o pristupačnosti beogradskih restorana može biti i sajt apartmani-u-beogradu.com, na kome postoji spisak 47 restorana u glavnom gradu koji su pristupačni za osobe u invalidskim kolicima. Ipak, iako na ovom sajtu postoje fotografije ovih restorana i potvrde da su pristupačni, nema detalja šta konkretno ta pristupačnost podrazumeva.
Upravo zarad razjašnjenja šta potpuna pristupačnost podrazumeva, portal Divovoski koraci obratio se Savezu za pristupačnost.
„Ako se konkretno misli na ugostiteljske objekte za ishranu i piće, onda su osnovne stvari parking, prilaz bez barijera, ulaz bez barijera, kretanje po objektu bez barijera i pristupačan toalet. Pored toga, to su i jelovnici u pristupačnim formatima”, razjasnila nam je Ljupka Mihajlovska iz Saveza za pristupačnost.
Na pitanje šta u Beogradu praktično znači kada ugostiteljski objekti naznače da imaju obezbeđene uslove za osobe sa invaliditetom, ona ukazuje na to da objekti u Beogradu, kao i u ostatku Srbije, nisu u obavezi da naznače da su pristupačni, niti oni to rade.
„Deluje da ugostitelji još uvek ne prepoznaju turiste sa invaliditetom kao potencijalne klijente, niti im se obraćaju kao potencijalnim klijentima”, navodi Mihajlovski.
Naša sagovornica naglašava da se ugostiteljski objekti za ishranu i piće ne upuštaju u to da sami sebe ocene kao pristupačne ili ne. „To se češće dešava sa ugostiteljskim objektima za smeštaj, odnosno hotelima, apartmanima i slično, pretežno na rezervacionim sistemima, i ti podaci su uglavnom netačni. Kazne za to ne postoje”, ističe ona.
Na pitanje ima li u Beogradu slučajeva da ugostiteljski objekti sa obezbeđenim osnovnim uslovima za osobe sa invaliditetom imaju i stolove odgovarajuće visine, ukazuje na to da su u praksi stolovi manji problem od pristupačnosti toaleta.
„Ugostiteljski objekti u Beogradu, ako nisu u sklopu tržnih centara, uglavnom nemaju pristupačne toalete, odnosno, prema našim informacijama, svega nekoliko restorana ima pristupačan toalet. Što se stolova tiče, naša preporuka je da budu različitih nivoa i širine”, napominje ona i naglašava da ova oblast, odnosno minimalni uslovi koje svaki ugostiteljski objekat mora da ispuni kada je reč o pristupačnosti, nije dovoljno uređena važećim aktima i da nije zabeležen slučaj da je neko platio kaznu.
Zakon ne obavezuje, a iz toga sleduje porazna statistika
Neki od podataka do kojih su došli revizori u toku istraživanja pomenutog na početku ovog teksta, a kojim su bila obuhvaćena 102 ugostiteljske jedinice, jeste to da u blizini većine objekata koji su bili predmet ove revizije (78% objekata) ne postoji obeleženo mesto rezervisano za parkiranje vozila osoba sa invaliditetom, a tamo gde ono postoji, 32 odsto tih objekata nema direktnu pešačku vezu između projektovanog slobodnog prostora za manevar i najbliže pešačke staze bez izlaska na kolovoz.
Kod 63 odsto ispitanih objekata utvrđeno je da do ulaza postoje prepreke na javnim površinama i one su uglavnom u vidu strmijih uspona, stepenika, visokih ivičnjaka, parkiranih automobila, ispucalog trotoara… Podatak koji upada u oči jeste i to da uz samo jedan objekat, koji je obuhvaćen istraživanjem, postoji staza za kretanje slepih i slabovidih osoba.
Utvrđeno je i da ulazna vrata širine 90 cm ili više (minimalna širina po standardima pristupačnosti) ima 34 odsto objekata, ali da su na većini tih objekata (19), vrata izvedena sa pragom ili stepenikom. Kada je reč o širini koridora za prolazak gostiju do stolova, širinu od najmanje 100 cm imalo je 40 odsto analiziranih objekata, ali u svega sedam od njih konstatovano je da istovremeno postoji i adekvatan manipulativni prostor za osobe sa invaliditetom koje koriste kolica ili neko drugo pomagalo. Utvrđeno je i da je u manje od trećine ispitanih objekata do toaleta moguće doći bez prepreka, ali da samo sedam odsto posmatranih objekata sa toaletom istovremeno zadovoljava i kriterijum pristupačnog prilaza toaletu, i kriterijum adekvatne širine vrata od najmanje 80 cm.
