„Teškoće u čitanju ne počinju u prvom razredu. Često imaju korene mnogo ranije ‒ u načinu na koji dete sluša, pamti, razume govor i prepoznaje glasove u rečima”, kaže na samom početku razgovora kaže Vesna Živanović, logoped u Školi za decu sa smetnjama u razvoju i invaliditetom Novi Beograd, te ističe da kod prevremeno rođene dece ove sposobnosti mogu sazrevati nešto sporije, pa se izazovi najčešće uoče tek pred polazak u školu, kada se od deteta očekuje da zakorači u svet slova.
„Čitanje je složen proces. Ono zahteva razvijenu fonološku svesnost, jednostavnije rečeno razumevanje i povezivanje glasa i slova, sposobnost zadržavanja informacija tokom aktivnosti i pažnju. Kada jedna od ovih karika nije dovoljno stabilna, čitanje postaje naporno, a dete može izgubiti sigurnost i motivaciju”, ukazuje naša sagovornica i dodaje da teškoće u čitanju retko nastaju iznenada u školi, a često imaju rane pokazatelje.
„Oko treće godine mogući signali su usporen govorno-jezički razvoj ili oskudan rečnik, nejasan izgovor većeg broja glasova, izvan očekivanog za uzrast, teško pamćenje jednostavne pesmice… Neki od signala rizika su i slabo reagovanje na igru rimovanja, otežano praćenje dvostruke instrukcije, kao i brzo gubljenje pažnje u vođenim aktivnostima”, ističe.
Pojedinačan znak nije razlog za paniku, ali, ako se više ovih pokazatelja javlja istovremeno, Živanović ukazuje na to da je preporučljivo savetovanje sa stručnjakom.
„Period između pete i šeste godine presudan je za formiranje osnove za čitanje. Pažnju treba obratiti ako dete ne prepoznaje većinu slova svog imena, ne povezuje slovo i glas, ne izdvaja prvi ili poslednji glas u reči, ne ume da rastavi jednostavnu reč na slogove, ima teškoće u spajanju slogova u kratku reč, na primer reč ’ma-ma’, uporno meša zvučne i bezvučne glasove, izbegava aktivnosti sa slovima, pokazuje frustraciju ili ima izražene teškoće sa pažnjom i pamćenjem. U ovom uzrastu očekujemo radoznalost prema slovima i uživanje u igri sa glasovima. Ako to izostaje, logopedska procena pre polaska u školu može biti dragocena podrška”, ukazuje naša sagovornica, koja inače radi i u Centru za razvoj, edukaciju i savetovanje „Adiumentum logos”.
Prevremeno rođena deca su, napominje, pod određenim stepenom rizika kada je reč o predispozicijama za teškoće u čitanju, čak iako dete progovori do treće godine. Zbog toga se preporučuje ranija logopedska procena, jer u okviru nje mogu da se pojave neki pokazatelji da će biti problema sa čitanjem.
U predškolskom periodu, dodaje naša sagovornica, dostupno je mnogo kvalitetnog didaktičkog materijala koji detetu može približiti svet slova na nenametljiv i zanimljiv način ‒ kroz bojanke sa slovima, slikovne azbuke, kartice, slagalice i druge vizuelne igre. Važno je da upoznavanje sa slovima bude kroz igru i radoznalost, a ne kroz pritisak i formalno učenje.
Kada je reč o tome kako roditelji mogu da podstaknu razvoj veština koje prethode čitanju, ona navodi da se te veštine najbolje razvijaju kroz kratke svakodnevne igre. Igra glasovima jeste osnova budućeg čitanja. To su na primer igre rimovanja, rastavljanje reči na slogove uz, prepoznavanje početnog ili završnog glasa… Za to je dovoljno od pet do 10 minuta dnevno.
Što se tiče jačanja pažnje i pamćenja, tu mogu pomoći igra „Ponovi za mnom” sa kratkim nizom reči, potom različite igre memorije, davanje dvostrukih instrukcija poput „Uzmi knjigu i stavi je na sto”, različite kratke i strukturirane aktivnosti. Od značaja može biti i svakodnevno čitanje slikovnica, razgovor o priči – šta dete misli da će se desiti u njoj, podsticanje deteta da prepriča događaj, kao i opisivanje slika i svakodnevnih situacija.
„Interaktivno čitanje, uz razgovor i pitanja, ima veću vrednost od pasivnog slušanja”, naglašava Vesna Živanović, logopetkinja.
Bez obzira na to o koji uzrok izaziva teškoće u čitanju, čak ako je kod dece ista i dijagnoza, naša sagovornica ističe da ne postoje određene knjige i određeni, unapred utvrđeni sadržaji koji se tipski preporučuju u radu sa decom, već je od suštinskog značaja individualan, prilagođen i jedinstven pristup svakom detetu ponaosob i pravljenje odgovarajućeg teksta za svako dete u skladu sa tim na čemu je fokus rada sa njim.
Od porodičnog načina komunikacije do profesionalnog angažmana
Upravo tim putem u gajenju svog najmlađeg deteta Olivera, koji ima autizam, išla je Nišlijka Biljana Stojanović, majka troje dece.
Oliver nije progovarao do četvrte godine, pa su članovi njegove porodice odlučili da u svakodnevnu međusobnu komunikaciju uvedu sličice. Faktički, primenili su jezik piktograma, sistem komunikacije koji umesto ili kao dodatak tekstu koristi slike ili simbole.
„To je bilo sasvim dovoljno za taj uzrast, da nam ukaže gde želi da ide, šta želi da jede, čime da se igra. A kada je krenuo u školu, koristeći ove slike, objasnili smo mu strukturu dana. Na primer, redosled časova. Koji je prvi, zatim da postoji odmor, pa drugi čas, pa odmor sa užinom”, objašnjava Biljana, dodajući da je to smanjilo izvesnu frustraciju, pa je Oliver veoma dobro prihvatio odlazak u školu.
Kada su u trećem razredu u školi počeli da rade lektiru, kako bi Oliver razumeo neku dužu priču ili roman, odnosno likove i junake, roditelji su mu pomagali tako što su mu davali tekstove praćene slikama. Faktički su mu prilagođavali lektiru u nekoliko rečenica praćenih sličicama.
„Lepo je to prihvatio. Posle svakog teksta, imao je vežbice, uz pomoć sličica odgovarao je da vidimo da li je razumeo. I učiteljici i drugoj deci se to dopalo, jer te sličice iznad teksta pomažu da se drži pažnja na sadržaju, što je korisno i za drugu decu, na primer onu koja imaju problem sa disleksijom. Sve to zajedno zaista podiže samopouzdanje i ljubav prema čitanju”, navodi Biljana, koja je inače po struci lekar.
Ovaj put vodio je do ideje da započne osmišljavanje piktoknjiga i pokrene istoimenu izdavačku kuću. Dodatni motiv bilo joj je i to što je uočila da u knjižarama ne postoje takve knjige.
Prva piktoknjiga koju je Biljana izdala bila je dečja priča „Tri praseta”, objavljena pre nepune dve godine. Nedavno je svetlost dana ugledala i piktoknjiga „Tom Sojer farba ogradu”, a uskoro će izaći i treća.
Piktogrami su zapravo simboli zamena za reči ili fraze ili čitave rečenice i srećemo ih u svakodnevnom životu kao saobraćajne znakove, oznake na vratima toaleta, za obeležavanje ulaza ili onoga što je dozvoljeno ili nije. Iz tog znakovnog ili jezika simbola proizašao je sistem za sporazumevanje za osobe koje ne govore.
„Kada sam došla na ideju da objavim prvu knjigu, razgovarala sam sa različitim ilustratorima kako bi shvatili suštinu moje zamisli ‒ da u tim ilustracijama ne bude nepotrebnih detalja koji će odvlačiti pažnju, već da crtež mora biti jasan, da prati radnju i tekst, da ilustracija ne bude dominantna”, objašnjava naša sagovornica i ističe da se u piktoknjigama na levoj strani uvek nalazi rečenica u piktogramima, ispod toga je tekst, dok se na desnoj strani nalazi prateća ilustracija.
„Fokus je uvek na tome da se prvo uočavaju piktogrami, da se obrati pažnja na njih, da se pročitaju, a da se zatim pogledaju ilustracije”, napominje Biljana i objašnjava da, iako se u međuvremenu ispostavilo da rad uz korišćenje ovih knjiga zaista funkcioniše, pojedini roditelji dece sa autizmom imaju otpor prema komunikaciji posredstvom sličica zato što veruju da će to usporiti razvoj govora.
„U stvari je suprotno. Da bi neko govorio, neophodna je unutrašnja potreba da nešto kaže. Ovi piktogrami mogu se koristiti van konteksta knjige. Na primer, u priči „Tri praseta” postoji situacija kada prase kaže vuku: „Ne, neću!” Želim da i deci sa autizmom pokažemo da i oni imaju pravo da kažu „ne”. Zato smo u knjigama roditeljima dali neke alate koje mogu da koriste van konteksta knjige. U novoj knjizi upotrebili smo još jedan princip iz psihologije koji Mark Tven koristi u knjizi. Kada tetka kaže: „Prvo moraš da ofarbaš ogradu, a onda možeš da se igraš.” Dakle, može vizuelno da se predstavi tok zadatka. To podiže motivaciju”, ukazuje naša sagovornica i zaključuje: „Veoma mi je drago što su određene kompanije prepoznale značaj ovakve literature. Ideja mi je da stvorim zatvoreni ciklus, socijalno preduzeće u okviru koga će jedna knjiga finansirati narednu. Zato sam i pokrenula izdavačku kuću. Drugi izdavači nisu razumeli koncept i potrebu za tim.”
