ADHD – Attention-deficit/hyperactivity disorder
ADHD (a-de-ha-de) skraćenica se koristi i u srpskom jeziku iako je akronim engleskog jezika i u konkretnom prevodu znači „poremećaj pažnje i hiperaktivnost”. U našem narodu često možete čuti kako je neko dete hiperaktivno, a zapravo se čini da ljudi koji koriste taj izraz i nisu baš svesni o kakvom se poremećaju radi, kao i koja je razlika između tipično veselog i živahnog deteta i deteta koje zaista ima poremećaj pažnje i hiperaktivnost. Takođe, veoma se lako zapazi ukoliko je dete hiperaktivno, a veoma teško se primeti ukoliko neko dete ili odrasla osoba ima poremećaj pažnje bez hiperaktivnosti, a koji može u velikoj meri da utiče na kvalitet njihovog života i kvalitet života osoba koje svakodnevno sa njima provode vreme.
Šta je ADHD – poremećaj pažnje i hiperaktivnost?
Poremećaj pažnje i hiperaktivnost jeste neurorazvojni poremećaj, a to znači da ima neurološku osnovu, pojavljuje se u ranom detinjstvu i utiče na svakodnevno funkcionisanje osobe. Radi se o izmenjenom funkcionisanju nekog dela mozga, što znači da ovaj poremećaj nije izazvan lošim vaspitanjem, nestimulativnim okruženjem, hladnim roditeljima, preteranim gledanjem u ekrane i slično. Najčešći uzrok je genetske prirode, dok u manjoj meri mogu uticati i faktori rizika kao što su traume centralnog nervnog sistema, izloženost toksinima, prevremeno rođenje i sl. Simptome poremećaja pažnje i hiperaktivnost trebalo bi posmatrati isključivo u odnosu na uzrast deteta. Od predškolske dece svakako očekujemo određeni stepen nepažnje i hiperaktivnog ponašanja i teško je primetiti da se radi o poremećaju. Češća je situacija da se roditelji obrate stručnjacima tek kada dete krene u školu, kada zahtevi sredine prevazilaze detetove sposobnosti održavanja pažnje, a impulsivno ponašanje u velikoj meri utiče na socijalizaciju i odnos sa vršnjacima.
Osnovni simptomi
Osnovni simptomi ADHD-a uključuju nepažnju i impulsivnost-hiperaktivnost, koje počinju u detinjstvu i mogu trajati celog života. Ti simptomi mogu biti udruženi, a može da se ispolji i samo neki od njih. Tako možemo razlikovati tri tipa ADHD-a:
- Predominantno slaba pažnja – više simptoma slabosti pažnje
- Predominantno hiperaktivno-impulsivni tip – više simptoma hiperaktivnosti i impulsivnosti
- Kombinovani tip – prisutni simptomi i slabe pažnje i hiperaktivnosti-impulsivnosti.
Simptomi nepažnje koji mogu ukazivati na ADHD kod dece – teško se koncentrišu, lako ih je ometati, zaboravni su u svakodnevnim aktivnostima, imaju teškoće prilikom organizovanja zadataka i aktivnosti, imaju teškoće da prate složene aktivnosti, često deluju nezainteresovano i odsutno, izbegavaju i ne vole zadatke koji zahtevaju mentalni napor, teško im je da održe pažnju u školskim zadacima, ne obraćaju pažnju na detalje ili prave greške u jednostavnim zadacima. Često gubljenje predmeta potrebnih za obavljanje svakodnevnih zadataka – poput olovke, sveske, pernice, igračke. Može vam se činiti da dete ne može da isprati šta mu govorite iako ste privukli njegovu pažnju i direktno mu se obraćate.
Simptomi hiperaktivnosti-impulsivnosti koji mogu ukazivati na ADHD kod dece – često se mrdaju, vrpolje, cupkaju nogama, rukama; stalno su u pokretu, trčkaraju, penju se na sve strane, često ih opisuju kao „muve bez glave”; previše pričaju, brbljivi su, prekidaju sagovornika, izbegavaju odgovor na pitanje ili odgovaraju pre nego što se i postavi pitanje do kraja, upadaju u tuđe razgovore, igru, aktivnosti…; problem sa čekanjem u redu je česta pojava; ne mogu da se igraju tiho.
Ono na šta bi trebalo obratiti pažnju jeste svakako ispoljavanje simptoma u odnosu na pol. Dečaci češće ispoljavaju hiperaktivnost kroz motoričku aktivnost, a devojčice kroz pričljivost i prenaglašene emocionalne reakcije. Sa druge strane, ukoliko primetite da je dete, što je uobičajenije za devojčice, često odsutno, tiho, nekomunikativno, takođe može biti znak problema s pažnjom.
Deca koja imaju ADHD, naročito tip sa predominantno slabom pažnjom, često osećaju da su drugačija od druge dece, da nešto sa njima nije u redu i da imaju neki problem, ali ne znaju da objasne ni sebi ni drugima šta je to.
Dijagnostika
Kako bi se postavila dijagnoza i utvrdilo da se zaista radi o poremećaju, potrebno je da simptomi budu prisutni barem šest meseci u kontinuitetu, da se jave pre 12. godine života, da utiču na svakodnevno funkcionisanje deteta u više okruženja (npr., i kod kuće i u školi/vrtiću).
Sama dijagnostika može biti komplikovana usled sličnosti sa drugim poremećajima kao što su anksioznost, depresija, poremećaji ponašanja, tikovi, poremećaji u učenju, bolesti zavisnosti…
Informacije se prikupljaju od roditelja, nastavnika, vaspitača, ukoliko je moguće posmatranjem i razgovorom sa samim detetom/ adolescentom ili odraslom osobom.
Za postavljanje dijagnoze potreban je pregled tima stručnjaka u saradnji sa lekarima među kojima su pedijatar (za dete), psiholog, psihijatar, neurolog, neuropsihijatar, defektolog, koji će pored standardnih pregleda upotrebiti različite upitnike i skale namenjene otkrivanju ovog poremećaja.
Tretman i terapija
Ukoliko se ustanovi da dete ili osoba ima poremećaj pažnje sa hiperaktivnošću, najbolji rezultati postižu se multidisciplinarnim pristupom koji kombinuje upotrebu lekova, psihoterapijske metode i razvoj strategija samopomoći. Psihoterapijske metode koje se preporučuju jesu svakako kognitivno-bihejvioralna terapija (KBT), terapije usmerene na razvoj samopoštovanja i regulaciju emocija, kao i različiti treninzi organizacionih veština u zavisnosti od simptoma koji su dominantni. Važno je da osoba zna u kom domenu ima najviše teškoća i nauči strategije kojima ih može prevazići ili ublažiti. Uvođenje svakodnevne rutine može značajno da pomogne.
ADHD kod odraslih
ADHD kod odraslih je realan i često nedijagnostikovan poremećaj sa značajnim uticajem na život osobe. Mada se simptomi poremećaja pažnje sa hiperaktivnošću smanjuju sa odrastanjem i sazrevanjem osobe, adolescenti i odrasli ljudi mogu imati teškoće naročito ako poremećaj nije na vreme, tačnije ranije u životu prepoznat i adekvatno tretiran. U odraslom dobu ADHD može dovesti do loših prijateljskih ili bračnih odnosa, veće stope anksioznosti, depresije, bolesti zavisnosti, loših akademskih rezultata ili čestih otkaza na poslu.
Važno je znati da nikada nije kasno da se ADHD prepozna i tretira. Istraživanja pokazuju da – kada god da se ustanovi poremećaj – adekvatna medikamentozna terapija, psihoterapija i primena metoda koje pomažu boljoj organizaciji i regulaciji emocija, značajno povećavaju kvalitet života osoba sa ADHD-om, ali i ljudi koji svakodnevno provode vreme sa njima.
