Prema definiciji, zdravstvena zaštita u Republici Srbiji predstavlja organizovanu i sveobuhvatnu delatnost društva, sa ciljem ostvarivanja najvišeg mogućeg nivoa očuvanja i unapređenja zdravlja građana. Jednostavnije rečeno, to znači da zdravstvenu zaštitu čine sve ustanove, osobe i ljudi koji se bave zdravljem odraslih i dece, kako u državnoj tako i u privatnoj praksi, kao i sve aktivnosti koje se sprovode u cilju očuvanja i unapređenja njihovog zdravlja, ranog otkrivanja bolesti i drugih faktora koji mogu ugroziti zdravlje.
Zdravstvena zaštita se obavlja na primarnom, sekundarnom i tercijarnom nivou, a obavljaju je: dom zdravlja, poliklinika, bolnica (opšta i specijalna), zdravstveni centar, zavod, Zavod za javno zdravlje, klinika, institut, kliničko-bolnički centar, Univerzitetski klinički centar, vojna zdravstvena ustanova ili sanitetska jedinica i ustanova u Vojsci Srbije (u skladu sa posebnim zakonom), kao i apotekarska ustanova.
Zdravstveno osiguranje – uslov zdravstvene zaštite
Da biste ostvarili zdravstvenu zaštitu, potrebno je da budete zdravstveno osigurani, a to potvrđujete zdravstvenom knjižicom koju overavate u filijalama Republičkog fonda za zdravstveno osiguranje. Na sajtu te ustanove možete proveriti i da li vam je zdravstvena knjižica overena.
Pravo na zdravstveno osiguranje, koje vam obezbeđuje da ne plaćate usluge državnih, to jest javnih zdravstvenih ustanova, ima svaki građanin. Zdravstveno osiguranje se u stvari ne plaća na licu mesta, ali plaća se konstantno i na više načina, u zavisnosti od toga kako ostvarujete prihode.
Na primer, ako ste zaposleni, na platnom listiću koji dobijate uz obračun plate jasno je naznačeno koji iznos se odvaja za obavezno zdravstveno osiguranje. Ukoliko ste preduzetnik, sami plaćate svoje zdravstveno osiguranje prema rešenju Poreske uprave. Za građane koji nemaju prihode zdravstveno osiguranje plaća Republika Srbija. Zdravstveno osiguranje za decu obezbeđuje se preko roditelja.
Zdravstvene usluge u privatnim ordinacijama i zdravstvenim ustanovama se plaćaju, ali postoje određene usluge koje su i u tom sektoru, u celosti ili delimično, pokrivene zdravstvenim osiguranjem. Imajte u vidu da u pojedinim slučajevima, čak i ako imate zdravstveno osiguranje (overenu zdravstvenu knjižicu), i u državnim ustanovama plaćate određenu kotizaciju koja se zove participacija.
Primarni nivo zdravstvene zaštite
Primarni nivo zdravstvene zaštite podrazumeva ustanove u koje možete da odete bez ikakvog uputa, sa zakazivanjem ili bez njega. To mogu biti domovi zdravlja, apoteke, poliklinike i zavodi na primarnom nivou zdravstvene zaštite. Najvažnija ustanova na primarnom nivou jeste, svakako, dom zdravlja.
Ukratko rečeno, u primarnoj zdravstvenoj ustanovi uspostavljate prvi kontakt sa lekarom, bilo da se radi o savetovanju, preventivnim pregledima, redovnoj imunizaciji (vakcinaciji) ili zdravstvenim problemima. U većini slučajeva pacijenti na ovom nivou uspevaju da zadovolje svoje zdravstvene potrebe. Ukoliko to nije moguće, upućuju se na sekundarni ili tercijarni nivo zdravstvene zaštite.
Preventivne mere i zdravstvene usluge se u primarnoj zaštiti sprovode u posebnim odeljenjima u odnosu na godine ili pol pacijenata:
- Pedijatar – kod dece do navršenih šest godina života, školske dece i omladine od sedam do 19 godina.
- Ginekolog – kod žena u generativnom periodu (period pune polne zrelosti žene), trudnoći i kod planiranja porodice i porođaja.
- Lekar opšte prakse – kod odraslih iznad 20 godina i određenih osetljivih kategorija odraslih oba pola (preventivni pregledi i skrining dijagnostika malignih bolesti, faktora rizika i depresije).
.
Prema Zakonu o zdravstvenoj zaštiti, na primarnom nivou zdravstvena zaštita obuhvata:
- zaštitu i unapređenje zdravlja, sprečavanje i rano otkrivanje bolesti, odnosno dijagnostiku, lečenje, zdravstvenu negu i rehabilitaciju obolelih i povređenih
- preventivnu zdravstvenu zaštitu grupacija stanovništva izloženih povećanom riziku obolevanja i ostalih stanovnika, u skladu sa posebnim programom preventivne zdravstvene zaštite
- zdravstveno vaspitanje i savetovanje za očuvanje i unapređenje zdravlja, uključujući unapređenje reproduktivnog zdravlja, kao i savetovanje u oblasti ranog razvoja i adolescencije
- sprečavanje, rano otkrivanje i kontrolu malignih bolesti
- sprečavanje, otkrivanje i lečenje bolesti usta i zuba
- patronažne posete, lečenje, zdravstvenu negu i rehabilitaciju u kući
- sprečavanje i rano otkrivanje bolesti, zdravstvenu negu i rehabilitaciju za lica smeštena u ustanove socijalne zaštite
- prehospitalno urgentno zbrinjavanje obolelih i povređenih i sanitetski prevoz
- farmaceutsku zdravstvenu zaštitu
- rehabilitaciju dece sa smetnjama u razvoju i invaliditetom i odraslih osoba sa invaliditetom
- zaštitu mentalnog zdravlja
- palijativno zbrinjavanje
- druge poslove utvrđene zakonom,
Na primarnom nivou zdravstvene zaštite može se obavljati i specijalističko-konsultativna delatnost. Verovatno ste se sa tim već sreli u vašim domovima zdravlja, jer u pojedinim postoje specijalističke usluge iz oblasti: interne medicine, pulmologije (pneumoftiziologije), oftalmologije, otorinolaringologije, psihijatrije (zaštite mentalnog zdravlja), dermatovenerologije, epidemiologije, medicine sporta, fizikalne medicine i rehabilitacije…
Spisak ustanova primarne zdravstvene zaštite u Republici Srbiji možete pogledati ovde.
Sekundarni nivo zdravstvene zaštite
Ustanove sekundarnog nivoa zdravstvene zaštite su, pre svega, bolnice. U bolnice se upućuju pacijenti za čiji je zdravstveni problem potrebno stručno (specijalističko) mišljenje lekara višeg nivoa ili pregled i medicinski postupak koji prevazilazi tehničke uslove doma zdravlja. U bolnicama se pruža ambulantno lečenje (koje obuhvata pregled specijaliste i druge specijalističke metode) ili bolničko lečenje, koje podrazumeva duži ili kraći boravak u bolnici. Uput za odlazak u bolnicu, tj. u ustanovu sekundarne zdravstvene zaštite daje izabrani lekar popunjavanjem uputa.
Bolnice mogu biti opšte i specijalne. Opšta bolnica pruža zdravstvenu zaštitu licima svih uzrasta, obolelih od raznih vrsta bolesti. Specijalna bolnica pruža zdravstvenu zaštitu licima određenih kategorija stanovništva, odnosno obolelima od određenih bolesti, odnosno iz jedne ili više grana ili oblasti medicine. Na primer, specijalna bolnica za lečenje obolelih od šećerne bolesti i drugih metaboličkih poremećaja.
Zdravstveni centar je takođe ustanova koja pruža sekundarnu zdravstvenu zaštitu, budući da istovremeno obavlja delatnost doma zdravlja i opšte bolnice. Ovi centri obično pokrivaju teritoriju više opština i mesnih zajednica i pružaju više specijalističkih usluga.
Spisak ustanova sekundarne zdravstvene zaštite u Republici Srbiji možete pogledati ovde.
Tercijarni nivo zdravstvene zaštite
Kada zdravstveni problem prevazilazi tehničke uslove bolnice ili je potrebno stručno mišljenje najvišeg nivoa zdravstvene zaštite, pacijent se upućuje u takozvane tercijarne ustanove. Ustanove tercijarne zdravstvene zaštite su klinički centri, klinike, instituti ili kliničko-bolnički centri. Tercijarni nivo je ujedno i poslednji, najviši nivo u sistemu zdravstvene zaštite u Republici Srbiji.
Za sve dolaske kod lekara na tercijarnom nivou zdravstvene zaštite potreban vam je uput vašeg izabranog lekara iz doma zdravlja ili druge ustanove primarne zdravstvene zaštite, koji se izdaje na osnovu preporuke lekara iz bolnice ili druge ustanove sekundarne zaštite.
Česta situacija je da izabrani lekar opšte prakse uputi pacijente direktno u ustanovu tercijarne zdravstvene zaštite ukoliko proceni da je potrebno stručno mišljenje najvišeg nivoa za određeni zdravstveni problem. Uput koji dobijete važi šest meseci od datuma izdavanja i odnosi se na odlazak kod određenih lekara različitih specijalizacija u datoj ustanovi. Ukoliko u jednoj ustanovi tercijarne zdravstvene zaštite posećujete više lekara, oni međusobno izdaju interne upute za koje ne treba ponovo da odlazite kod izabranog lekara opšte prakse ili pedijatra u domu zdravlja, odnosno ustanovi primarne zdravstvene zaštite.
Praksa je pokazala da se deca za koju postoje sumnje (indikacije) da mogu imati određene smetnje u razvoju najčešće direktno upućuju u ustanovu tercijarne zdravstvene zaštite, gde slede detaljnija ispitivanja.
I na kraju, ali ne manje važno – imajte na umu da kada vam lekari u ustanovi sekundarne ili tercijarne zdravstvene zaštite prepišu medikamentoznu terapiju, odnosno lekove, sa tim izveštajem morate otići kod vašeg lekara opšte prakse u domu zdravlja, tačnije kod lekara u instituciji primarne zdravstvene zaštite, ako želite da ih nabavite uz recept. Znači, lekar u primarnoj zdravstvenoj zaštiti jedini može prepisati lek koji nabavljate besplatno ili uz delimičnu nadoknadu u apoteci koja je ovlašćena da izdaje lekove „na recept”. U apoteci će vam u tim situacijama tražiti i zdravstvenu knjižicu.
