Rana intervencija predstavlja niz tretmana – medicinskih, obrazovnih, socijalnih, i psiholoških – usmerenih na decu, koja pokazuju neki stepen kašnjenja u razvoju ili pripadaju grupi dece sa rizikom i njihove porodice. Rana intervencija predstavlja kontinuirani i sveobuhvatni tretman.
Kada kažemo „rana intervencija”, „rani tretman” ili „rani razvoj” misli se na period od rođenja do treće ili pete godine života. Svaki tretman koji se sprovodi sa detetom u ovom periodu, a koji podrazumeva multidisciplinarni pristup (rad tima lekara, specijalista, stručnjaka, vaspitača…) smatra se programom rane intervencije. Neki programi rane intervencije obuhvataju i šestu godinu, tačnije period do polaska u školu. Rana intervencija započinje, faktički, onog momenta kada se obratite nekom od specijalista. Naknadno, u to se uključuju drugi stručnjaci po potrebi.
Osnovni ciljevi rane intervencije jesu rano otkrivanje kašnjenja u razvoju, podsticanje i stimulacija sveukupnog razvoja deteta (senzomotornog, intelektualnog, socijalnog, emocionalnog), kao i prevencija dodatnih posledica određenih smetnji u razvoju.
Preporuka je da se sa programima rane intervencije počne što pre ukoliko se primeti odstupanje od tipičnog razvoja.
Programi rane intervencije trebalo bi da budu organizovani u razvojnim savetovalištima pri domovima zdravlja, ali s obzirom na to da ova savetovališta funkcionišu u malom broju domova zdravlja, iskustva roditelja potvrđuju da su prinuđeni da programe rane intervencije sprovode u privatnoj praksi.
Kojoj deci je namenjena rana intervencija
Programi rane intervencije namenjeni su deci koja pokazuju kašnjenje u razvoju, deci za koju je ustanovljeno da već imaju smetnje u razvoju, kao i deci koja su izložena riziku od kašnjenja ili smetnji u razvoju (takozvana riziko-deca ili neurorizična deca).
Postoji niz faktora koji mogu uticati na to da se određeno dete svrsta u grupu riziko-dece, navešćemo samo neke od njih: prevremeno rođenje, deca koja imaju oštećenje vida ili sluha, različita neurološka stanja, deca kod kojih se primeti odstupanje od razvojnih miljokaza… Takođe, ozbiljnije fizičke povrede, napuštanje i zanemarivanje dece, neadekvatna nega i zbrinjavanje, kao i različita oboljenja majke tokom trudnoće mogu predstavljati faktore rizika za nastanak smetnji u razvoju. U savremenije riziko-faktore spada i nedovoljno stimulativno okruženje u periodu ranog razvoja i prekomerna izloženost ekranima.
Zašto je rana intervencija važna
Rana intervencija i stimulacija pre pete godine jesu veoma važne jer je ovo period najintenzivnijeg razvoja deteta, mozak deteta se razvija brže nego ikada, pa je i najveća mogućnost da se problem minimizuje ili potpuno otkloni. Česta je situacija da deca koja su pokazivala predispozicije da postanu deca sa smetnjama u razvoju uz pomoć programa rane intervencije i stimulacije nastave da se razvijaju u potpuno tipičnu decu bez ikakvih teškoća. Istraživanja pokazuju da je programima rane intervencije i što ranijim obraćanjem stručnjacima u ovom periodu moguće:
- detektovati i često uspešno otkloniti ili ublažiti teškoće karakteristične za određeno dete
- promeniti nekarakteristično ponašanje deteta u različitim oblastima i poboljšati njegove prognoze
- prevenirati posledice ispoljenih teškoća (ako dete ima teškoće u jednoj oblasti koja utiče na neku drugu oblast, taj uticaj se može sprečiti)
- osnažiti porodice u smislu veće otpornosti i stabilnosti i lakšeg nošenja sa problemom (svaki dobar program rane intervencije uključuje saradnju sa porodicom i pružanje podrške svakom članu porodice, kao i široj okolini)
- smanjiti troškove tretmana deteta koji bi nastali u slučaju suočavanja sa problemom u starijem uzrastu.
Ko čini tim za ranu intervenciju
Tim za ranu intervenciju mogu činiti stručnjaci različitih profila u zavisnosti od deteta do deteta, porodice deteta, ali i zakonske regulative. Timovi obuhvataju medicinsko i paramedicinsko osoblje, tj. zdravstvene radnike koji pružaju medicinske usluge i podršku medicinskim radnicima, ali nisu licencirani lekari ili medicinske sestre, psihološku službu, specijalne edukatore i rehabilitatore (defektologe različitih usmerenja), službu socijalnog rada i slično.
Tako članovi tima mogu biti: pedijatar, logoped, socijalni radnik, psiholog, neurolog, fizioterapeut, specijalni edukator, okupacioni terapeut, oftalmolog, nutricionista… U timu za ranu intervenciju veoma je važna i uloga roditelja. Roditelj je uvek član tima, s tim da njegova uloga može biti marginalna (prisustvo roditelja bez ikakvog učešća), konsultativna (informisanje stručnjaka, učestvovanje prilikom donošenja odluka) ili aktivna (učešće u sprovođenu intervencije uz savete i obuku od strane stručnih lica). U poslednjem slučaju veoma je važno odvojiti ulogu roditelja i ulogu stručnjaka. Roditelj, ipak, pre svega treba da bude roditelj svom detetu, jer tu ulogu ne može niko preuzeti.
Veoma je važno napomenuti da proces rane intervencije ne može da sprovodi bilo ko i da je veoma važno kome ćete dati svoje poverenje za rad sa detetom u ovom veoma značajnom periodu razvoja. Postoje stručnjaci koji su završili specijalizaciju i obučeni su za sprovođenje programa rane intervencije. U tom smislu, obavezno se konsultujte sa stručnjacima kojima verujete ili roditeljima koji već imaju iskustva. Uvek se možete konsultovati sa roditeljima članovima Udruženja Mali Div na Facebook stranici: https://www.facebook.com/share/g/1FJJg3Q38r/.
