Postoji više klasifikacionih sistema koji definišu autizam. Danas ćete uglavnom čuti za „poremećaj iz spektra autizma”, „poremećaj autističkog spektra” ili „autistički spektar poremećaja”. Nekada ste mogli da čujete za „pervazivni poremećaj razvoja”, „Aspergerov sindrom”, „tipični autizam” i sl. Ono sa čime se danas stručnjaci slažu, koji god opis autizma da se koristi, jeste da se radi o spektru poremećaja – to znači da postoje različita ispoljavanja simptoma, od blagih do ozbiljnih teškoća koje se odražavaju na svakodnevno funkcionisanje, kao i to da je svaka osoba sa autizmom potpuno jedinstvena i specifična na svoj način. Simptomi i njihovo ispoljavanje razlikuju se od deteta do deteta, tako da jedno dete sa autizmom može imati potpuno različite simptome i ponašanje u odnosu na drugo dete koje takođe ima dijagnozu autizma. Autizam je spektar poremećaja koji značajno ograničavaju i oštećuju svakodnevno funkcionisanje osobe u oblasti socijalne interakcije, komunikacije, uz prisustvo stereotipnih i repetitivnih (ponavljajućih) obrazaca ponašanja, interesovanja i aktivnosti.
Najčešće shvatanje autizma
Iskustva govore da je pogled na autizam najčešće iskrivljen usled uticaja filmske industrije i zanimljivih priča ispričanih o autizmu. Istina je da postoje deca sa autizmom koja imaju specijalne gotovo nadljudske sposobnosti (koje se nazivaju savant sposobnosti, zbog čega ovu decu često i nazivaju savanti). Na primer mogu da slože slagalicu od 1.000 delova za veoma kratko vreme, ili nacrtaju veoma složene scene koje se porede sa nekim od najvećih umetnika. Mogu da sabiraju bez greške višecifrene brojeve ili tačno i bez razmišljanja znaju koji dan u nedelji je bio 20. februar 1984. godine. Može se desiti i da veoma rano progovore i koriste veoma složene rečenične sklopove, ali da ipak teško održavaju komunikaciju, tj. da više vode monolog nego da komuniciraju sa drugima. Nažalost, pomenuto je više izuzetak nego pravilo, retko koje dete sa autizmom poseduje navedene ili slične sposobnosti, a ako se i desi da ih ima, često ih izgubi tokom vremena. Istina je da većina dece sa autizmom funkcioniše na nivou neke intelektualne ometenosti, bez posedovanja natprosečnih ljudskih sposobnosti.
Znaci i trajanje autizma
Koju god definiciju poremećaja iz spektra autizma da proučavamo, oblasti na koje utiče su komunikacija, socijalna interakcija i stereotipno i repetitivno ponašanje.
Dete sa autizmom na drugačiji način gleda i oseća svet, njegova komunikacija i interakcija sa drugim osobama je drugačija. Možete primetiti repetitivne oblike ponašanja (oblici ponašanja koji se iznova i iznova ponavljaju), ograničena interesovanja i aktivnosti. Ono što je takođe karakteristično jeste da simptomi moraju postojati u ranom detinjstvu, ali ne moraju biti u punoj meri ispoljeni sve dok socijalni zahtevi ne prevaziđu ograničene kapacitete ili mogu biti maskirani naučenim oblicima ponašanja u kasnijem životu. To znači da ne postoji odrasla osoba sa autizmom koja je odjednom to postala, a da simptomi nisu bili prisutni u ranom detinjstvu. Takođe, ne postoji osoba sa autizmom koja je to bila kao dete, a da je kasnije izgubila tu dijagnozu. Može se desiti da su simptomi toliko blagi da se gotovo ne primete u ranom detinjstvu nego tek kasnije u životu. Može se i desiti da razvoj teče potpuno tipično do jednog perioda, pa da se javi regresija, tačnije gubljenje već stečenih veština i razvijenih sposobnosti, naglo ili veoma lagano. To je takođe ređi slučaj, a ako se i desi, opet se dešava u ranom detinjstvu. Autizam nije bolest koja je izlečiva, autizam nije nešto što bude i prođe, autizam je stanje koje traje čitavog života.
Socijalno ispoljavanje
Deca sa autizmom se teško uključuju u svakodnevnu interakciju sa drugom decom ili ljudima, u smislu da se igraju sa drugom decom, pričaju na neku temu (ukoliko je govor uopšte razvijen, budući da pojedina deca sa autizmom nikada ne progovore). Često vas ne gledaju u oči ili je taj kontakt očima veoma kratak. Retko ćete videti da dete sa autizmom koristi gestove – mahanje u znak pozdrava, pokazivanje stvari drugima, da usmerava pogled u smeru kom i druga deca. Sporije uče da tumače šta drugi misle ili osećaju. Neke osobe sa autizmom zapravo nikada ne nauče da prepoznaju tuđe emocije, osećanja, namere, želje, očekivanja. Takođe, veoma teško, gotovo nikada ne vide stvari iz perspektive druge osobe. Sve navedeno dovodi do toga da im društveni svet deluje zbunjujuće i da im je veoma teško da predvide ili shvate postupke drugih ljudi ukoliko ih to uopšte i dotiče.
Osobe sa autizmom često ne kontrolišu svoje emocije u uzrastu kada bi se to od dece očekivalo, tako da njihovo ponašanje kao što su izlivi besa, dugotrajno ili prenaglašeno plakanje, neprimereno smejanje i slično može delovati kao nezrelo. Ponekad mogu biti i fizički agresivni. Agresija može biti ne samo posledica besa ili frustracije, već i nedostatka komunikacije, zato što ne uspevaju da nešto kažu ili skrenu pažnju, to jest ne znaju kako da izraze svoje potrebe, pa pokušavaju da to urade na način koji je njima poznat ili prirodan. Neka ponašanja mogu biti i autoagresivna (agresija prema samom sebi), da udaraju glavu, grizu se, čupaju kosu, bacaju se na pod i slično.
Ono što je najvažnije jeste da je moguće naučiti decu sa autizmom interakcijama u društvu – kako se koriste određeni gestovi, da prepoznaju barem osnovne emocije i izraze lica (da li je neko ljut, srećan, tužan, uplašen…).
Komunikacija
Kao što smo napomenuli, postoje deca sa autizmom koja nikada ne koriste govor ili izgovaraju svega nekoliko funkcionalnih reči. Na sreću, ona su u manjini, većina razvija govorni jezik i koristi neki vid komunikacije. Kašnjenje u razvoju govora je i najčešći razlog zbog koga se roditelji odluče da se obrate stručnjacima. Deca sa autizmom koja su razvila govor često izgovaraju samo ograničen broj reči ili rečenica ili tu sposobnost koriste na neobične načine, tako da deluje kao da nisu u stanju da spoje reči u kompletnu i smislenu rečenicu. Nije retko i da ponavljaju ono što čuju (eholalija), recimo nešto izgovorite i dete sa autizmom odmah to ponovi ili ponovi poslednju reč koju ste rekli. Česta teškoća jeste nemogućnost razumevanja govornih fraza, tona kojim se govori, pokreta. Ako ironično izgovorite „Super! Sjajno!” a zapravo mislite na nešto loše, veoma je verovatno da će vas dete sa autizmom baš tako i shvatiti, ne osećajući negativnu konotaciju iza izgovorene rečenice. Razumevanje i korišćenje gestova im je takođe veliki izazov.
Važno je naglasiti da nije samo deci sa autizmom teško da razumeju šta drugi govore ili žele. Drugima takođe može biti teško da razumeju šta osobe sa autizmom žele da kažu ili šta njihov govor tela zapravo poručuje. Pokreti tela, izraz lica, pokazni gestovi možda ne odgovaraju onome što govore, ili ton kojim se obraćaju nije primeren, ili, na primer, imitiraju govor likova iz crtaća koji su čuli, govore piskavim ili „robotskim” glasom.
Iako deca sa autizmom imaju teškoća da izraze svoje potrebe ili želje, u većini slučajeva uspevaju da nauče da ih iskazuju kroz govor, pokazivanje ili na neke druge načine, svojstvene samo njima.
Stereotipni i repetitivni obrasci ponašanja, interesovanja i aktivnosti
Deca sa autizmom na prvi pogled izgledaju potpuno tipično. Ne postoje fizičke karakteristike koje bi ih izdvojile od druge dece, dok ne vidite njihove neobične repetitivne, tačnije ponavljajuće pokrete. Takvo ponašanje može biti veoma blago i suptilno, gotovo neprimetno, dok može biti i veoma očigledno i upečatljivo neobično. Možete primetiti neprekidno klaćenje napred-nazad, mahanje rukama, hod na prstima, okretanje predmeta, lupkanje predmetom, ponavljanje jedne te iste reči i rečenice u nedogled. Možete ih videti kako koriste igračke na način koji nije tipičan, na primer, automobil ne koriste da bi imitirali vožnju automobila, već ih ređaju u određeni niz ili jedan na drugi. Mnoga deca sa autizmom zahtevaju uvek isto ponašanje, isto okruženje, isti put kojim se vraćaju iz vrtića, na isti način u nedogled ređaju igračke, trče u krug istom putanjom… Često se hrane, oblače, izvode svakodnevne aktivnosti na isti način. Ukoliko se poremeti već poznati redosled ili niz, umeju da reaguju velikom frustracijom. I najmanja promena rutine može biti praćena velikim stresom (ukoliko, na primer, promenite put kojim se vraćate iz vrtića ili škole). Takođe je česta situacija da dete sa autizmom pokazuje snažna interesovanja, odnosno preokupaciju određenim predmetima (stvari koje se neprekidno okreću, vrte, ljuljaju…) ili temama (na primer žele da nauče sve o svim automobilima, nekim životinjama, simbolima…). Mnogi oblici neobičnog ponašanja kod dece sa autizmom posledica su preterane osetljivosti (hipersenzitivnosti) na različite stimuluse kao što su zvuci, svetlo, dodir i slično. Ali, takođe, postoje i ona koja su potpuno ili smanjeno osetljiva na stimuluse iz okruženja, na dodir, zvuk, bol, toplotu, hladnoću i sl. Za njih kažemo da su hiposenzitivna.
Više o tome kome da se obratite ukoliko primetite odstupanja u razvoju svoje bebe ili deteta saznajte iz teksta Uloga pedijatara u dijagnozi.
