„Kada se biraju sadržaji za decu iz spektra autizma, pre svega treba imati na umu dete kao celovitu ličnost, sa njegovim sposobnostima, interesovanjima, potrebama, tempom razvoja, načinom na koji doživljava svet… Važno je da sadržaji budu jasni i konkretni. Deci iz spektra autizma često prija vizuelna podrška kroz fotografije, slike, predmete, pokret, muziku i igru, jer lakše razumeju svet kroz direktno iskustvo i čulni doživljaj. Sa druge strane, potrebno je voditi računa o količini stimulusa (svetlu, zvuku, dinamici), jer mogu biti preosetljiva na buku ili nagle promene”, kaže za portal Divovski koraci Ivana K., koja više od dvadeset godina radi u predškolskoj ustanovi kao vaspitač, a završila je Višu školu za obrazovanje vaspitača i osnovne akademske studije, dok trenutno završava master. U razgovoru koji vodimo ne predstavlja se punim imenom i prezimenom, jer bi za to morala da prođe administrativnu proceduru dobijanja dozvole koja je prilično duga i sa neizvesnim ishodom.
Ivana je kao vaspitač do sada u toku profesionalnog angažovanja izvela više od pet generacija dece i napominje da je pre svega važno birati sadržaje koji podstiču osećaj sigurnosti, samopouzdanja i pripadanja grupi, odnosno stvoriti prostor u kom dete može da uspešno obavi određene aktivnosti, da oseti radost učenja i da bude prihvaćeno onakvo kakvo jeste.
„Na primer, vaspitač u grupi uvodi temu ‘moja porodica’ koristeći fotografije članova porodice i kratke, jednostavne rečenice. Umesto apstraktnog razgovora, lepi fotografije na pano i povezuje ih sa stvarnim osobama. Dete iz autističnog spektra, koje, na primer, ima poteškoće sa govorom, uspešno će učestvovati u toj aktivnosti pokazujući fotografiju i imitirajući gestom svoju mamu. Vaspitač na taj način omogućava detetu da doživi uspeh i razumevanje bez verbalnog pritiska”, objašnjava Ivana K.
Uzimajući u obzir da je prosečan broj dece u vaspitnoj grupi oko trideset, naša sagovornica ima značajno iskustvo u radu sa decom različitih razvojnih karakteristika i potreba, uključujući decu sa cerebralnom paralizom, decu iz spektra autizma, decu sa oštećenjem sluha, kao i decu sa drugim razvojnim teškoćama i smetnjama. Upravo na osnovu sveg tog iskustva, ističe da ono što se ne sme prevideti prilikom odabira sadržaja za decu koja imaju poteškoće u razvoju jeste dostojanstvo deteta.
„Ponekad, u želji da pojednostavimo, možemo nesvesno da pojednostavimo previše. Deca iz spektra autizma imaju istu potrebu za smislom, lepotom, kulturom i izražavanjem kao i sva druga deca. Ne treba ih lišiti bogatstva sadržaja, već ga prilagoditi njihovom načinu razumevanja. Takođe, ne smemo zanemariti individualne razlike. Ne postoji jedan pristup koji odgovara svima. Ono što jednom detetu izaziva radost, drugom može biti izvor stresa. Zato je posmatranje, slušanje i saradnja sa porodicom od ključnog značaja”, ukazuje naša sagovornica.
Kao primer navodi likovnu aktivnost na temu „jesen”.
„U toj aktivnosti detetu sa poteškoćama u razvoju trebalo bi dati jednostavniji zadatak (lepljenje lišća), ali mu istovremeno ponuditi i razgovor o bojama i oblicima kao i ostaloj deci. Na taj način vaspitač ne izdvaja dete kao ‘manje sposobno’, već mu omogućava da učestvuje na način koji mu odgovara, zadržavajući isti sadržaj aktivnosti za sve”, naglašava Ivana K..
Iz njenog iskustva, napominje, deci sa smetnjama u razvoju su najprijemčiviji sadržaji koji uključuju pokret, muziku, sliku i praktičnu aktivnost.
„Na primer, kratke priče sa jasnom radnjom, lutkarske predstave, pozorište senki, ilustracije, slikovnice, imitativne i dramske igre, pesme sa pokretom, likovne aktivnosti, kao i radionice u kojima deca mogu da dodirnu, pomere, naprave ili isprobaju nešto sopstvenim rukama. Kulturni sadržaji poput jednostavnih bajki, narodnih priča, muzičkih aktivnosti ili poseta manjim, interaktivnim izložbama često su veoma podsticajni. Kada dete može da vidi, čuje, dodirne i učestvuje, sadržaj prestaje da bude samo informacija i postaje doživljaj koji dete razume i pamti”, objašnjava naša sagovornica za portal Divovski koraci.
Posebno su, dodaje, korisne aktivnosti koje podstiču socijalnu interakciju, grupnu igru i saradnju, praktične, životne aktivnosti koje imaju jasnu svrhu, jer na taj način dete ne uči samo sadržaj, već i odnose sa drugima.
„Deca iz spektra autizma često snažno reaguju na senzorne i konkretne aktivnosti. Kada mogu da vide, dodirnu, čuju i osete, učenje postaje iskustvo, a ne apstrakcija. Takođe, priče sa jasnom radnjom i manje likova i konkretnim emocijama pokazale su se kao veoma uspešne”, navodi ona.
Kao primer ovakve aktivnosti Ivana K. navodi muzičko-ritmičku igru koju organizuje vaspitač, a gde deca prate ritam uz zvečke, udaraljke i pokret.
„Dete iz spektra autizma, koje ima teškoće u verbalnoj komunikaciji, aktivno učestvuje udaranjem u bubanj i imitiranjem pokreta drugih. Kroz ovu aktivnost razvija pažnju, motoričke veštine i osećaj pripadnosti grupi”, ističe Ivana K.
Na pitanje da li postoje sadržaji koji su korisni, ali je potrebno više vremena da ih deca sa poteškoćama u razvoju prihvate ili usvoje, odgovara potvrdno.
„Na primer, društvene situacije, pravila ponašanja, simbolička igra ili razumevanje emocija često su veoma važni za razvoj deteta, ali zahtevaju više vremena, ponavljanja i strpljenja da bi ih dete usvojilo. Sadržaji koji uključuju apstraktnije pojmove, poput vremena, uzročno-posledičnih odnosa ili složenijih narativnih tokova, takođe mogu zahtevati duži proces učenja. Međutim, uz stalno ponavljanje, vizuelnu podršku, konkretne primere i ohrabrenje, deca postepeno usvajaju i ove sadržaje”, ukazuje naša sagovornica.
Kao koristan metod u ovom slučaju navodi korišćenje slikovnih kartica emocija (srećan, tužan, ljut) i svakodnevno ponavljanje kroz igru.
„Dete najpre samo prepoznaje sliku ‘srećan’, zatim vremenom počinje da povezuje tu emociju sa situacijom, recimo situacijom kada se deca igraju. Posle dužeg perioda, dete počinje da koristi karticu kako bi izrazilo kako se oseća, što predstavlja značajan razvojni korak”, kaže Ivana K.
U takvim trenucima važno je da vaspitač zadrži strpljenje i veru u detetove mogućnosti, jer napredak često dolazi u malim, ali dragocenim koracima.
„Važno je da kao vaspitači ne žurimo. Napredak kod dece sa smetnjama u razvoju često nije brz, ali jeste dubok i iskren. I ne treba zaboraviti najvažniju stvar, decu uvek treba hvaliti i ohrabrivati”, ističe Ivana K.
Pored sadržaja koji su preporučljivi i korisni, objašnjava naša sagovornica, postoje i oni koji nisu. To su pre svega sadržaji koji su preopterećujući – prebrzi, previše glasni, sa mnogo likova, naglim promenama ili složenim, apstraktnim porukama bez konkretnog oslonca, jer mogu zbuniti dete i otežati razumevanje.
„Isto tako, aktivnosti koje se ne preporučuju jesu one koje podrazumevaju dugotrajno pasivno slušanje bez mogućnosti učešća, jer obično nisu podsticajne za decu sa smetnjama u razvoju. Takmičarske aktivnosti u kojima se naglašava poređenje sa drugom decom mogu kod neke dece izazvati osećaj neuspeha i povlačenje. Najvažnije je izbegavati pristup koji dete stavlja u poziciju ‘manje sposobnog’. Naš zadatak nije da istaknemo razlike, već da pronađemo način da dete doživi uspeh i razvije svoje potencijale”, objašnjava.
Primera radi, umesto da deca gledaju dugačku predstavu sa složenom radnjom i puno likova, trebalo bi izabrati kratku interaktivnu priča u kojoj deca učestvuju, na primer pozorište ili igru sa lutkama. Dete koje se lako uznemiri u bučnim uslovima tako dobija priliku da bude „pomoćnik” i drži lutku, čime ostaje uključeno u aktivnost bez preopterećenja.
Kao vaspitač, Ivana K. veruje da svako dete ima svoj put razvoja. Odgovornost vaspitača je da, kaže, taj put osvetle strpljenjem, razumevanjem i ljubavlju. Kada dete oseti da je prihvaćeno i viđeno, tada kultura i obrazovanje postaju prostor u kom ono može da raste, bez straha i u svom ritmu.
