Polazak u vrtić ujedno znači i prvo „pravo” odvajanje od deteta – trenutak kada se briga poverava nekome van najužeg porodičnog kruga. I za roditelje dece tipičnog razvoja to je velika životna prekretnica, pa ne iznenađuje što je za roditelje dece sa smetnjama u razvoju ovaj period još zahtevniji i ispunjen brojnim pitanjima i nedoumicama. Izbor vrtića u ovom slučaju nije samo logistički i organizacioni izazov, već odluka koja može značajno uticati na dalji razvoj deteta i funkcionisanje u svakodnevnom životu.
Kada razmišljati o upisu deteta u vrtić
Kada je reč o deci tipičnog razvoja, razmišljanje o vrtiću je jednostavnije. Najčešće se kreće u septembru, prijava je u aprilu ili maju, a odabir vrtića je prilično jednostavan – vrtić koji se nalazi u blizini. Najčešća dilema roditelja svodi se na biranje između privatnog ili državnog vrtića, pri čemu u manjim mestima često nema privatnih vrtića, dok u velikim gradovima često nema mesta u državnim vrtićima, pa se bira privatni vrtić koji se čini najadekvatnijim.
Kada je reč o deci sa smetnjama u razvoju, preporuka je da se sa razmišljanjem o upisu u vrtić i odabirom vrtića krene znatno ranije.
Zato je preporuka da se sa pripremama za vrtić, ukoliko dete kreće u septembru, počne u jesen prethodne godine.
Najčešća greška koja se dešava u praksi jeste da roditelji krenu u proces u aprilu, kada počinje konkurs, ne uzimajući u obzir da će im biti potrebna dodatna dokumentacija poput mišljenja interresorne komisije, medicinske dokumentacije i dokumenata kao što su izvod iz matične knjige rođenih, potvrda o prebivalištu, potvrda lekara…
Šta vas sve čeka pre odluke koji je vrtić najbolji za vaše dete
Pre nego što se uopšte upustite u odabir vrtića, potrebno je da se obratite interresornoj komisiji, koja je nadležna za vaše prebivalište, i raspitate se šta je sve neophodno pribaviti od dokumentacije kako biste zakazali komisiju i prošli je bez dodatnih teškoća. Često nisu dovoljni izveštaji defektologa, logopeda, psihologa, već se traži izveštaj dečjeg psihijatra ili drugog medicinskog stručnjaka kako bi se dobilo mišljenje komisije.
Imajte na umu da je zakazivanje komisije, procena i dobijanje mišljenja proces koji može trajati mesecima, naročito u većim gradovima.
Interresorna komisija definiše vrstu podrške, potrebu za IOP-om, daje preporuku za uključivanje u vrtić i u koju grupu, određuje potrebu za ličnim pratiocem… Tek kada imate ove smernice, možete se upustiti i razmatranje konkretnog vrtića.
O čemu razmišljati prilikom odabira vrtića
Najveći izazov za roditelje dece sa smetnjama u razvoju jeste izbor samog vrtića, jer nije svako obdanište odgovarajuća opcija.
Manje je važna lokacija, izgled dvorišta, enterijer i opremljenost, a značajnije je pitanje da li to okruženje može da podrži vaše dete svakoga dana, realno, a ne samo na papiru.
Zato, tek kada prikupite sve preporuke o najboljem okruženju za vaše dete, uz mišljenje interresorne komisije, krenite u istraživanje konkretnog vrtića.
Obiđite sve vrtiće u okruženju i dobro se raspitajte:
- Koji nivo podrške može da pruži vašem detetu, da li imaju zaposlenog defektologa, logopeda, psihologa, da li imaju iskustva sa decom sličnih potreba kao vaše dete, kakav je prilaz za decu u kolicima ili korisnike drugih pomagala?
- Koliko dece upisuju po grupama i koliko je vaspitača po grupi? Takođe se raspitajte da li u okviru vrtića imaju razvojne grupe ili su sve vaspitne grupe (objašnjenje u nastavku teksta).
- Kakva su iskustva drugih roditelja sa konkretnim vrtićem ili konkretnim vaspitačima, da li zaista prilagođavaju tempo rada i aktivnosti detetu?
- Da li su roditelji uključeni u proces i na koji način, te da li dobijaju povratne informacije?
- Kakva su (najčešća) prethodna iskustva o radu vrtića sa decom sa smetnjama u razvoju?
- Kako izgleda struktura dana i rutina, to jest da li postoji jasna rutina u okviru grupe, kako izgleda prelazak između aktivnosti?
- Da li imaju stručno osoblje koje može ispratiti vaše dete i prilagoditi mu se, a ukoliko ima specifičnosti vezane za ishranu ili uzimanje lekova?
- Istražite pitanje cene, lokacije, radnog vremena i vremena tokom kog vaše dete može da boravi u vrtiću jer deca sa smetnjama u razvoju često kraće borave u vrtićima u toku dana, a u nekim obdaništima postoji i nepisano pravilo koje se odnosi na dužinu boravka.
Na kraju u obzir uzmite i lični utisak – da li su prijatni, ljubazni, kako su se odnose prema vama i opisu vaše situacije. Često vas i lični osećaj može navesti da se za neki vrtić odlučite kao najbolji za vaše dete.
Sve navedeno se ne odnosi samo na ono što piše na papiru. Važno je da se raspitate kakvo je realno stanje. Nije naodmet, ukoliko se radi o privatnom vrtiću, proveriti stručnost osobe koja vodi vrtić. Nekada su postojala striktna pravila za otvaranje privatnih vrtića, a koja su garantovala da vrtić vodi osoba iz struke, sa određenim iskustvom i kompetencijama, kao i koje sve uslove sam objekat i ustanova mora da ispuni. Sada, nažalost, pravila i nisu tako striktna, pa predškolsku ustanovu može otvoriti bilo ko.
Sa druge strane, iskustva kažu da nije važno ono što piše na papiru, ni šta je i kako definisano, već kakvo je pravo stanje, to jest gde će i sa kim vaše dete provoditi vreme, što je posebno važno u periodu ranog razvoja.
Vrste vrtićkih grupa
Dete sa smetnjama u razvoju može se upisati u vaspitnu ili razvoju grupu, u privatni ili državni vrtić.
Kada se kaže vaspitna grupa, misli se na standardnu grupu u vrtiću u kojoj borave uglavnom deca tipičnog razvoja i čiji rad se bazira na redovnom planu i programu. Dakle, vaspitači vode grupu, bez dodatne specijalizovane podrške. U vaspitnu grupu može biti upisano najviše dvoje dece sa smetnjama u razvoju. Broj dece u vaspitnoj grupi smanjuje se za tri po svakom upisanom detetu sa smetnjama u razvoju, čime se obezbeđuje veći kapacitet za pružanje adekvatne podrške svoj deci u grupi.
Ono što se javlja kao problem u državnim ustanovama jeste broj dece sa smetnjama u razvoju koja nemaju dijagnozu, to jest upisuju se redovno u vrtić kao deca bez smetnji, što dovodi do toga da u grupi često bude više od propisanog broja dece iz osetljivih grupa. Iako su postojale različite inicijative da se ovaj problem reši, na sistemskom nivou još ništa nije učinjeno da se to promeni.
Razvojna grupa pri vrtićima namenjena je deci koja imaju smetnje u razvoju. Broj dece u grupi je manji, obezbeđena je stručna podrška defektologa, logopeda, dečjeg psihologa i drugih stručnjaka čiji su fokus deca sa smetnjama u razvoju. Program u ovoj grupi je prilagođen pojedinačnim potrebama deteta. U vrtićima za decu sa smetnjama u razvoju sve grupe su razvojne grupe.
Ukoliko u mestu stanovanja postoji razvojna grupa, odluka o tome u koju grupu će biti upisano dete donosi se na osnovu mišljenja interresorne komisije u saglasnost roditelja, odnosno staratelja deteta. Za dete upisano u razvojnu grupu planira se i realizuje svakodnevna interakcija i uključenost u aktivnosti ostalih vaspitnih grupa. U toku pohađanja predškolskog programa prati se razvoj deteta i na osnovu predloga tima za inkluzivno obrazovanje, dete sa smetnjama u razvoju i invaliditetom može preći iz razvojne u vaspitnu grupu.
U svakom slučaju, ne postoji odgovor na pitanje šta je bolje, vaspitna ili razvojna grupa. Najbolja grupa je ona koja najviše odgovara detetu u datom trenutku i u praksi se članovi interresorne komisije i roditelji najčešće slože u odluci.
Privatni ili državni vrtić
Velika nedoumica roditelja odnosi se na izbor između privatnog ili državnog vrtića. U mnogim mestima u Srbiji privatni vrtić ne postoji, stoga roditelji i ne mogu razmišljati o toj opciji. Ono što je svakako savet jeste da ne birate vrtić već nivo podrške koji dete dobija. Raspitajte se dobro u vašem mestu kakvi su vaspitači, koliko su stručni, kakvu podršku daju deci i koliko imaju entuzijazma da obrate pažnju i na specifičnosti deteta bilo ono sa smetnjama ili ne.
Iz prakse je poznato puno primera vaspitača koji su se zaista uključili u specifičnosti razvoja deteta, konsultovali se sa defektolozima, psiholozima i drugim stručnjacima koji vode dete na koji način najbolje mogu da mu pruže podršku u okviru vaspitne grupe i doprinesu njegovom sveukupnom razvoju. Imati takvog vaspitača za dete može biti dragoceno iako je posredi grupa sa mnogo većim brojem dece nego što bi to bilo u privatnom vrtiću ili razvojnoj grupi državnih vrtića.
Takođe, iskustva donose primere gde su deca u okviru privatnih vrtića i brojčano manjih grupa imala manju ili neadekvatnu podršku u odnosu na njihove potrebe.
Stoga je veoma važno raspitati se u grupama roditelja kakvo je njihovo iskustvo, posetiti sam vrtić i upravu vrtića i porazgovarati o tome na koji način bi se pristupilo detetu i šta oni mogu da ponude. Podršku, savete i iskustva svakako možete potražiti i u Fejsbuk grupi Mali div – Udruženje roditelja prevremeno rođene dece Srbije.
Pojednostavljeno, u vaspitnim grupama državnih vrtića veliki je broj dece, dobija se manje individualizovane podrške, komunikacija i fleksibilnost su manje, ali mogućnost socijalizacije može biti veća, kao i buduće uklapanje u školski sistem.
Kada govorimo o privatnim vrtićima, grupe su manje, detetu se može pružiti više individualizovane pažnje, često je fleksibilnost osoblja veća i komunikacija brža. Ono što mogu biti mane privatnih vrtića jeste to što kvalitet veoma varira od vrtića do vrtića, nije garantovano da postoji stručna podrška defektologa i često vas može zavarati opremljenost i izgled samog vrtića koji nikako nije presudan. Od najveće je važnosti raspitati se da li vrtić ima zaposlenog defektologa, logopeda, psihologa, kao i kakva su prethodna iskustva u radu sa decom sa smetnjama u razvoju.
Na osnovu razgovora sa roditeljima, može se zaključiti da, kao i u svakoj oblasti, postoje i oni koji su veoma zadovoljni privatnim vrtićima, ali i oni koji imaju pozitivna iskustva sa državnim ustanovama. Opšti utisak je da su sistem i plan rada u vrtićima na zadovoljavajućem nivou, te da u najvećem broju slučajeva adekvatno odgovaraju potrebama dece i njihovih porodica.
