Cerebralna paraliza – definicija
Cerebralna paraliza podrazumeva grupu stanja uzrokovanih oštećenjem mozga u ranom periodu razvoja nekada i intrauterino (dok je beba još u stomaku), koja mogu dati različitu kliničku sliku. Oštećenje mozga se odražava na više sistema: motorički, kognitivni, govorno-jezički, senzorni, donosi probleme sa vidom, sluhom, potom taktilne, proprioceptivne, vestibularne probleme koji se odnose na položaj tela u prostoru, nemogućnost održavanja pozicije u prostoru, otežano kretanje ili nemogućnost kretanja, otežano žvakanje, hranjenje, a samim tim dobijanje na telesnoj masi, stvaranje kontraktura u zglobovima itd.
Klinička slika varira u zavisnosti od oštećenja mozga.
Teškoće mogu biti blage, na prvi pogled skoro neprimetne osobama koje nisu stručnjaci, do veoma teških stanja, kada se odmah može primetiti da se radi o detetu sa smetnjama u razvoju.
Kada vidite dete koje ima deformitete ekstremiteta (ruku i/ili nogu), otežano se kreće ili pomera ruke, nepravilno hoda, koristi pomagala za kretanje, ili možda ima nepravilan položaj glave – veoma je verovatno da se radi o detetu sa dijagnozom cerebralne paralize.
Vrste cerebralne paralize
Savremena klasifikacija cerebralne paralize najčešće se zasniva na dominantnom tipu poremećaja pokreta i mišićnog tonusa.
Prema evropskoj SCPE klasifikaciji, glavne vrste cerebralne paralize su: spastična, diskinetička i ataksična cerebralna paraliza. Kod neke dece mogu se javiti karakteristike više tipova, pa se tada govori o mešovitoj cerebralnoj paralizi.
Spastična cerebralna paraliza je najčešći oblik cerebralne paralize. Osnovne karakteristike su: povišen mišićni tonus, ukočenost mišića, pojačani refleksi i otežana kontrola voljnih pokreta. Pokreti su često spori, kruti i manje koordinisani. Spastična cerebralna paraliza se dodatno opisuje prema rasporedu zahvaćenosti tela. Kod unilateralne spastične cerebralne paralize zahvaćena je pretežno jedna strana tela, dok je kod bilateralne spastične cerebralne paralize zahvaćeno više ekstremiteta, najčešće obe noge, a ponekad i ruke.
Raniji termini kao što su hemiplegija, diplegija i kvadriplegija i dalje se koriste u praksi, ali preciznija savremena podela govori o unilateralnoj i bilateralnoj spastičnoj cerebralnoj paralizi.
Hemiplegija znači da je zahvaćena jedna strana tela — leva ruka i leva noga, ili desna ruka i desna noga. Diplegija znači da su najviše zahvaćene obe noge, dok su ruke manje pogođene ili skoro očuvane. Kvadriplegija znači da su zahvaćene sve četiri ekstremiteta — obe ruke i obe noge. Takođe, možete čuti za pojmove pareze – hemipareza, dipareza, kvadripareza. Termini hemipareza, dipareza i kvadripareza označavaju delimičnu slabost i smanjenu kontrolu pokreta, dok hemiplegija, diplegija i kvadriplegija označavaju potpunu ili skoro potpunu oduzetost. Hemipareza zahvata jednu stranu tela, dipareza pretežno obe noge, a kvadripareza sva četiri ekstremiteta. U kontekstu cerebralne paralize, termini hemiplegija, diplegija i kvadriplegija često se koriste tradicionalno za opis rasporeda zahvaćenosti i češće ćete ih čuti ili pisati u dijagnozi, iako kod mnoge dece postoji pareza, odnosno delimična slabost, a ne potpuna paraliza.
Diskinetička cerebralna paraliza karakteriše se nevoljnim, nekontrolisanim i promenljivim pokretima. Mišićni tonus može varirati — nekada je snižen, nekada povišen, a pokreti se mogu pogoršavati pri pokušaju voljne aktivnosti, uzbuđenju ili stresu. U okviru diskinetičke cerebralne paralize često se razlikuju distonični i horeoatetoidni oblici. Distonija podrazumeva nevoljne kontrakcije mišića koje dovode do uvrtanja, nepravilnih položaja ili ponavljajućih pokreta. Horeoatetoidni obrazac obuhvata brze, trzajne ili sporije, uvijajuće nevoljne pokrete. Ovaj tip cerebralne paralize često može zahvatiti mišiće lica, govora i gutanja, pa se kod neke dece javljaju teškoće sa govorom, hranjenjem i kontrolom pljuvačke.
Ataksična cerebralna paraliza je oblik kod kojeg dominiraju poremećaji ravnoteže, koordinacije i preciznosti pokreta. Deca sa ataksičnom cerebralnom paralizom mogu imati nesiguran hod, široku bazu oslonca, drhtanje pri izvođenju ciljanih pokreta i teškoće u aktivnostima koje zahtevaju finu motoriku, kao što su pisanje, hvatanje sitnih predmeta ili brzo menjanje pravca pokreta. Problem nije prvenstveno ukočenost, već loša koordinacija i kontrola pokreta.
Mešovita cerebralna paraliza postoji kada osoba ima osobine više od jednog motornog tipa. Na primer, dete može imati spastičnost uz nevoljne diskinetičke pokrete. Najčešća kombinacija je spastično-diskinetička cerebralna paraliza. Kod mešovitih oblika važno je prepoznati koji obrazac najviše ograničava funkciju, jer od toga zavise rehabilitacija, ortopedsko praćenje, terapija spasticiteta i svakodnevna podrška.
Pored podele prema tipu pokreta, cerebralna paraliza se opisuje i prema funkcionalnom nivou. Dve osobe sa istim tipom cerebralne paralize mogu imati veoma različite sposobnosti: jedna može hodati samostalno, dok druga može koristiti hodalicu, štake ili kolica. Zato je za razumevanje cerebralne paralize važno navesti i tip motornog poremećaja i funkcionalni nivo osobe.
Dijagnostika
Posmatranjem kretanja deteta u ranom periodu razvoja, do prve godine, a već oko trećeg meseca mogu se uočiti: kruti pokreti koji se stalno ponavljaju, često nedovoljna kontrola glave i trupa, nemogućnost da brzo isprate igračku pogledom, teškoće u promeni položaja kada posežu za igračkom, hvataju je i manipulišu njome.
U uzrastu do godinu dana na osnovu anamneze i kliničke slike već mogu da se definišu odstupanja u različitim oblastima razvoja i decu prati multidisciplinarni tim: pedijatar, neurolog, gastroenterolog, neurohirurg, fizijatar, logoped, terapeuti različitih usmerenja u zavisnosti od ispoljenih teškoća.
Skale za procenu
Za procenu motoričkog i kompletnog psihomotornog razvoja koriste se skale poput:
Bayley III skala, koja procenjuje dostignuti stepen razvoja u svim segmentima do treće i po godine. GMFM skala (Gross Motor Function Measure), koja procenjuje motoričke veštine deteta, na osnovu kojih se kreira plan terapije: promena položaja na ravnoj podlozi, usvajanje sedenja, stajanja, hodanja.
