Iako živimo u svetu u kom se, zahvaljujući visokofunkcionalnoj tehnologiji, informacije šire velikom brzinom, i dalje postoji nedovoljna informisanost i svest poslodavaca o benefitima koje pruža zapošljavanje osoba sa invaliditetom.
Sa druge strane, nedovoljna informisanost, loša iskustva, a ponekad i lične predrasude, sprečavaju osobe sa invaliditetom da se na tržištu rada izbore za svoje mesto.
Neinformisanost i predrasude poslodavaca
Mnogi poslodavci nisu dovoljno upoznati sa sposobnostima i potencijalima osoba sa invaliditetom, niti sa pravima i podsticajima koje mogu ostvariti ako ih zaposle. Zbog toga se često vode predrasudama i pogrešnim predstavama.
Kada invaliditet nije vidljiv (npr. osobe sa psihosocijalnim ili neurološkim smetnjama), poslodavci često imaju dodatni otpor. To dovodi do dodatne diskriminacije i ograničenih šansi za dobijanje posla ili šanse za intervju za posao.
Pojedini poslodavci, posebno manja preduzeća ili firme čiji je poslovni prostor smešten u starijim objektima, nemaju uslove ili resurse da obezbede fizičku pristupačnost, specijalnu opremu ili podršku za osobe sa invaliditetom, što automatski ograničava njihov izbor kandidata.
Takođe, mnogi poslodavci nisu informisani o prednostima u zapošljavanju osoba sa invaliditetom po osnovu pozitivne diskriminacije. Tačnije, ne znaju da kada osoba ima rešenje o proceni radne sposobnosti i mogućnosti zaposlenja, ona može biti prioritetno zaposlena putem programa zapošljavanja, javno-finansiranih mera ili uz podršku mentora ili asistenta.
Ipak, sve više preduzeća uviđa vrednost inkluzije i zapošljavanjem osoba sa invaliditetom šalje snažnu poruku o održivom usapešnom poslovanju uz primenu društvene odgovornosti.
Takođe, iskustva poslodavaca koji su već zaposlili osobe sa invaliditetom pokazuju da su to često veoma motivisani, odgovorni i posvećeni radnici, koji daju dodatnu vrednost kolektivu.
Nedostatak radnog iskustva osoba sa invaliditetom
Šanse na tržištu rada otežava i činjenica da mnoge osobe sa invaliditetom imaju manjak radnog iskustva jer nisu ranije imale priliku da rade, što dodatno smanjuje konkurentnost na tržištu. Dug period nezaposlenosti kod nekih izaziva gubitak samopouzdanja ili radne rutine.
Rezultati popisa 2011. godine (u trenutku pripreme ovog teksta nije bilo novijih podataka –prim. aut) pokazuju da je od celokupnog broja osoba sa invaliditetom u Republici Srbiji, koji se procenjuje na oko 700.000, ekonomski aktivno 12,4 odsto (nešto više od 70.000), a od svih osoba sa invaliditetom u trenutku popisa zaposlenje ima samo devet procenata. Zaključak je da je gotovo 90 odsto osoba sa invaliditetom ekonomski neaktivno. Ti podaci se uveliko razlikuju od zemalja EU, gde je stopa zaposlenosti osoba sa invaliditetom oko 50 odsto. (Podaci iz Strategije unapređenja položaja osoba sa invaliditetom u Republici Srbiji za period od 2020. do 2024 – u trenutku pripreme ovog teksta, poslednji zvanični.)
Na poboljšanje ove porazne statistike trebalo bi da utuče niz postojećih nevladinih i državnih mehanizama.
Jedan od njih su brojna udruženja osoba sa invaliditetom i organizacije koje pružaju podršku pri zapošljavanju, edukaciji i radnoj integraciji.
Pored toga, postoje programi profesionalne rehabilitacije, asistenti i obuke, koje organizuje država, ali njihov broj i rasprostranjenost su još uvek ograničeni i nisu dovoljno dostupni, posebno u manjim gradovima.
Na unapređenje položaja osoba sa invaliditetom na tržištu rada trebalo bi da pozitivno utiču i Nacionalna služba za zapošljavanje (NSZ), koja nudi specijalizovane savetnike i programe i Budžetski fond za podsticanje zapošljavanja i profesionalne rehabilitacije nezaposlenih osoba sa invaliditetom.
Da bi olakšao poziciju osoba sa invaliditetom na tržištu rada, u idealnim uslovima, poslodavac bi trebalo da:
- ne pravi razliku među kandidatima zbog invaliditeta
- prilagodi radno mesto u razumnim okvirima
- informiše o vrstama invaliditeta i da pita ono što ne razume, bez predrasuda
- osigura inkluzivnu HR politiku i edukuje menadžment i ostale zaposlene (Human Resources ili ljudski resursi jeste naziv za tim ili sektor u firmi koji se bavi zapošljavanjem, obukom, razvojem, praćenjem radnih prava i podrškom zaposlenih)
- sarađuje sa Nacionalnom službom za zapošljavanje i udruženjima osoba sa invaliditetom u zapošljavanju i podršci
- u komunikaciji koristi pravilnu terminologiju (npr. osoba sa invaliditetom, a ne invalid)
- ume da sagleda potencijal, a ne prepreku.
Kako ponašanje poslodavaca, najčešće, izgleda u praksi
Zakoni koji regulišu oblast rada i zapošljavanja jasno definišu obaveze poslodavaca, ali praksa pokazuje da se te obaveze često zanemaruju, svode na formalnost ili čak zaobilaze.
Kandidati se odbijaju bez obrazloženja čim se sazna da imaju invaliditet, iako je to protivno postojećem zakonodavstvu.
Radno mesto formalno postoji, ali nije fizički pristupačno (npr. kancelarija na spratu bez lifta).
Zaposleni ne znaju kako da komuniciraju s kolegom sa invaliditetom, pa se distanciraju.
Ugovori se nude na kraći rok ili fiktivno, bez daljih ulaganja u razvoj ili napredovanje zaposlenog.
Primera neadekvatnog ponašanja je mnogo, ali kao što smo već napomenuli – sve više je poslodavaca koji uviđaju da se može istovremeno uspešno i društveno odgovorno poslovati. Činjenica je da i dalje, nažalost, preovlađuje broj onih koji radije izbegavaju zapošljavanje osoba sa invaliditetom, a o tome govore podaci da većina poslodavaca radije plaća penale državi zbog neispunjavanja obaveze zapošljavanju osobe ili osoba sa invaliditetom propisane Zakonom o profesionalnoj rehabilitaciji i zapošljavanju osoba sa invaliditetom.
