Zakon o radu, krovni akt koji uređuje oblast radnih prava, u prethodnih više od dvadeset godina doživeo je mnoge izmene i dopune, ali nijedna od njih nije se detaljnije fokusirala na zaposlene roditelje dece sa smetnjama u razvoju i na njihova prava i olakšice – pre svega kada je reč o radnom vremenu, organizaciji posla, zaradi, bolovanju i odmoru.
Jedna od retkih, uslovno rečeno „olakšica”, koje predviđa Zakon o radu jeste ona o plaćenom odsustvu sa posla zbog teže bolesti člana uže porodice do pet radnih dana u toku kalendarske godine (član 77 Zakona). Ali u ovom članu zaposleni roditelji dece sa smetnjama u razvoju nisu posebno izdvojeni. U tom članu je takođe je istaknuto da opštim aktom i ugovorom o radu može da se utvrdi pravo na plaćeno odsustvo duže od pet dana, što znači da je ostavljeno poslodavcu da o tome odluči. Zakon (član 92) propisuje i da poslodavac može da preraspodeli radno vreme zaposlenom roditelju deteta sa težim stepenom psihofizičke ometenosti, uz pisanu saglasnost zaposlenog.
Nešto detaljnije (članovi 96–100) Zakon o radu bavi se i pitanjem odsustva sa rada zbog posebne nege, ali to pravo može se ostvariti do pete godine deteta. Takođe, član 98 predviđa da roditelj ili staratelj osobe sa cerebralnom ili dečjom paralizom, nekom vrstom plegije ili oboleloj od mišićne distrofije i ostalih teških oboljenja, na osnovu mišljenja nadležnog zdravstvenog organa, može na svoj zahtev da radi nepuno radno vreme, ali ne kraće od polovine punog radnog vremena, te da ima pravo na odgovarajuću zaradu, srazmerno vremenu provedenom na radu.
Drugi bitan akt koji se između ostalih odnosi i na zaposlene roditelje dece sa smetnjama u razvoju jeste Zakon o zdravstvenom osiguranju. Član 73 ovog zakona predviđa da naknada zarade za vreme bolovanja pripada osiguraniku ako je sprečen za rad, između ostalog i zbog nege bolesnog člana uže porodice. Dužinu privremene sprečenosti za rad utvrđuje stručno-medicinski organ Republičkog fonda, tj. izabrani lekar i lekarska komisija.
Jedan od ključnih članova ovog zakona koji se odnosi i na roditelje dece sa smetnjama u razvoju i ostvarivanje njihovih prava jeste član 78. Između ostalog, ovim članom predviđeno je da prvostepena lekarska komisija može produžiti trajanje bolovanja zbog nege člana uže porodice između 14 i 30 dana u zavisnosti od zdravstvenog stanja i uzrasta. Od posebne važnosti za roditelje dece sa smetnjama u razvoju jeste stav 3 ovog člana Zakona, kojim je predviđeno da u slučaju teškog zdravstvenog stanja deteta do 18 godina (zbog teškog oštećenja moždanih struktura, maligne bolesti ili drugog teškog pogoršanja zdravstvenog stanja deteta), drugostepena lekarska komisija Republičkog fonda može, na predlog zdravstvene ustanove tercijarnog nivoa u kojoj se dete leči, a po uputu izabranog lekara, dodatno produžiti pravo na naknadu zarade zbog nege člana uže porodice. Produženje prava po ovom osnovu lekarska komisija ocenjuje na svakih šest meseci, u zavisnosti od zdravstvenog stanja deteta. Ako je razlog za bolovanje upravo taj, naveden u članu 78, stav 3 (slučaj teškog zdravstvenog stanja deteta), Zakon u članu 95 propisuje isplatu pune, stopostotne zarade zaposlenom.
Delimična podrška i olakšice do punoletstva
To kažu važeća akta. Ali šta kaže praksa, odnosno kako zaista izgleda svakodnevica zaposlenih roditelja dece sa smetnjama u razvoju.
„Zakon o radu ne pravi razliku, ne prepoznaje roditelje dece sa smetnjama u razvoju. To je jako bitno. Jer ako Zakon ne prepoznaje roditelje dece sa smetnjama u razvoju, onda ne postoji ni obaveza poslodavca da bilo šta uradi po tom pitanju. Sve je ostavljeno poslodavcu na dobru volju i na ljudskost da učini nešto za roditelja deteta sa smetnjom u razvoju”, navodi za portal Divovski koraci Marija Marjanović, majka devojčice Jovane sa Daunovim sindromom.
Ona dodaje da je to samo jedan od problema sa kojima se suočavaju roditelji dece sa smetnjama u razvoju.
„Za dete, dok je u sistemu školskog obrazovanja, postoje određeni sistemi podrške, na primer lični pratilac, ali nakon završetka obrazovanja dete gubi tu podršku. Da li to znači da se tada gubi i invaliditet deteta? Sa druge strane, roditelj nema nikakvu podršku. Formalno postoje personalni asistenti, ali ni to nije zaživelo. A personalni asistent treba da preuzme ulogu ličnog pratioca i obavlja tu ulogu dok roditelj radi. I onda, u kakvoj smo mi situaciji kao roditelji? Ili ćemo da radimo osmočasovno radno vreme i da se snalazimo ili nećemo uopšte da radimo”, kaže Marija Marjanović.
Kada je reč o bolovanju, napominje da i u vezi sa tim za roditelje dece sa smetnjama u razvoju važe ista pravila kao i za sve druge. Jedino na šta roditelji dece sa smetnjama u razvoju dodatno mogu da računaju, na osnovu Zakona o zdravstvenom osiguranju (pomenuti član 78) jeste da za dete do 18 godina, na osnovu mišljenja drugostepene komisije, može da se otvori bolovanje bez umanjenja osnovne zarade.
„Ali ako dete ima 19 godina, onda ni ova vrsta bolovanja ne može da se koristi. A koliko god godina da ima, to je i dalje vaše dete, koje nije samostalno. Što znači da, posle njegove 18. godine, ne možemo da otvorimo bolovanje na dete, možemo samo da uzmemo godišnji odmor”, ističe Marija Marjanović.
Na pitanje da li je rad na pola radnog vremena opcija, Marija odgovara da jeste, ali da to znači i pola plate, a ne kao što je to uređeno u nekim drugim zemljama ‒ da za pola radnog vremena roditeljima dece sa smetnjama u razvoju pola zarade isplaćuje poslodavac, a pola država.
„Kod nas sve zavisi od firme do firme. Neke po kolektivnom ugovoru daju malo više godišnjeg odmora, nekoliko dana najčešće. Ne želim da kažem da je to ništa, ali u odnosu na to kako bi trebalo da bude – nije ni približno. Neki poslodavci nisu čak ni prepoznavali postojanje deteta sa smetnjama u razvoju. Ja sam, inače, roditelj koji samostalno obavlja roditeljsku dužnost. Međutim, to nije bio dovoljan razlog da me kod jednog poslodavca ne proglase tehnološkim viškom. Drugi poslodavac nije imao razumevanja kada je u jednom periodu detetu bilo jako loše, a ja sam morala da budem sa detetom. Tako da su me primorali da otvorim bolovanje. Uvek postoji neka diskriminacija. To je moje iskustvo”, navodi Marija Marjanović, naglašavajući da ne zna kako je u državnom sektoru, budući da je ona radila isključivo u privatnom.
„Moje dete je funkcionalno. I dalje ide u školu. Ja i dalje da radim i trudim se da funkcionišem – i funkcionišem, ali razmišljam o tome šta će biti za dve–tri godine, kada ona završi srednju školu, kada izgubi svu vrstu podrške. Ja tada neću biti spremna za penziju, jer imam još oko 15 godina do penzije”, ističe Marija Marjanović.
Kako naglašava, nakon završetka škole postoji mogućnost da dete ide u dnevni boravak, ali su oni prepunjeni i postoji duga lista čekanja. Druga mogućnost je da se snalazi ko kako može.„Vodim već pet godina udruženje za pomoć osobama sa smetnjom u razvoju ’Best Buddies’ i pronašli smo posao za neku od dece koja su završila školu. Međutim, njihovo radno vreme je četiri sata. Tako ću, nadam se, i svoju ćerku, ako uspem da nađem posao za nju, zaposliti. Ali opet, pitanje je šta ćemo za preostala četiri sata, jer je moje radno vreme osam sati”, navodi Marija Marjanović.
