Podrazumeva se da priprema za školu počinje i pre septembra, a prvi korak u tom procesu jeste izbor škole i učitelja ili učiteljice. Nije uvek realno očekivati da će jedno ili više odeljenja u generaciji kada vaše dete polazi u prvi razred voditi učitelji ili učiteljice koji već imaju iskustva u radu sa decom sa smetnjama u razvoju, ali je, čak i ako pojedini učitelji ili učiteljice nemaju to iskustvo, veoma moguće da budu otvoreni da sarađuju sa vama, žele da zaista upoznaju dete, način na koji funkcioniše i otkriju kako izražava svoje potrebe, kako da mu se približi i „izvuku maksimum” u radu s detetom.
U svakom slučaju, u toj fazi priprema za školu raspitajte se u grupama roditelja koji već imaju decu u konkretnoj školi, ili komšiluku, kakvi su učitelji ili učiteljice koji te godine preuzimaju prvi razred, kakva su iskustva u saradnji sa njima i kakvi su prema njihovoj deci. Razgovarajte sa psiholozima škole, pedagozima i direktorima. Pronađite školu i okruženje u kome osećate da ste naišli na otvorenost, podršku i razumevanje. Ako to niste našli u školi koja je najbliža vašem mestu stanovanja, svakako se raspitajte u školama u blizini, ili čak i onim koje su malo dalje, zato što je veoma važno da od početka znate da sa zaposlenima u školi u koju će pohađati vaše dete imate „zajednički jezik”.
Nije dovoljno saopštiti dijagnozu
Kada dođe vreme za polazak u školu, imajte na umu da nije dovoljno saopštiti dijagnozu i predati medicinsku dokumentaciju. Mnogim učiteljima i učiteljicama u osnovnoj školi to ne znači mnogo ukoliko nisu već imali iskustva i dolazili u susret da konkretnom dijagnozom. A čak i da jesu, svako dete je drugačije, različito komunicira, ima specifične potrebe i zadovoljava ih na specifičan način. Ovde se mahom osvrćemo na državne škole za decu tipičnog razvoja. U školama za decu sa smetnjama u razvoju skoro sigurno ćete naići na stručnjake koji su školovani za ovaj posao, već imaju iskustva sa najčešćim smetnjama, imaju razvijene sisteme rada i komunikacije sa decom i veoma često, iako ne poznaju dete, znaju da prepoznaju detetovu potrebu i adekvatno odgovore na nju.
Kada govorimo o državnim osnovnim školama u Srbiji, koje pretežno pohađaju deca tipičnog razvoja, istraživanja su pokazala da nastavnici, a i stručni saradnici škole, najviše imaju iskustva sa decom sa funkcionalnim smetnjama, koja odrastaju bez adekvatnog roditeljskog staranja, imaju manje podsticajno porodično okruženje ili su bila izložena zanemarivanju. Jedna od situacija sa kojima škole češće imaju iskustva jesu deca koja zbog operacije, duže hospitalizacije ili oporavka određeni period ne mogu da dolaze na nastavu, pa se za njih organizuje nastava kod kuće ili drugi oblik podrške dok ne budu u mogućnosti da se vrate u školu. Kada je reč o deci koja imaju drugačije kognitivno funkcionisanje, situacija je često složenija. Nemaju sve osnovne škole u Srbiji zaposlenog defektologa koji bi mogao da pruži stručnu podršku učiteljima i nastavnicima, pa mnogo toga zavisi od njihove spremnosti, entuzijazma i želje da upoznaju dete, razumeju njegove potrebe i pronađu način rada koji će mu najviše odgovarati.
Šta je potrebno objasniti učitelju ili učiteljici kako bi mogli da budu prava podrška vašem detetu
Vama se, sasvim sigurno, određene stvari vezane za funkcionisanje vašeg deteta podrazumevaju i očigledne su, ali to se ne odnosi i na učitelje ili učiteljice koji se tek upoznaju sa vašim detetom. Kao što smo već napomenuli, oni nisu školovani za rad sa decom sa smetnjama u razvoju, a veoma često se ispostavi i da nemaju prethodnog iskustva, niti imaju stručnu pomoć u samoj školi. Zato im vaša pomoć i saradnja mogu mnogo olakšati rad, a time svakako i vašem detetu i vama.
Portal Divovski koraci raspitao se kod učitelja i nastavnika koji rade sa mlađim razredima osnovnih škola koje bi im informacije najviše značile kada u njihovo odeljenje dolazi dete sa smetnjama u razvoju. U nastavku izdvajamo šta bi bilo korisno da im objasnite ili čak napišete o svom detetu, kako bi svi koji ga prate kroz početak školovanja imali što jasniju sliku o njegovim potrebama i načinu funkcionisanja. Čak i ako dete ima asistenta tokom nastave, važno je da osnovne informacije o njemu poznaju i asistent i učitelj ili učiteljica, kako bi podrška bila usklađena i dosledna.
Istaknite ono što dete može i aktivnosti u kojima se dobro snalazi
Svakako se treba osvrnuti na detetove „jake” strane, šta je to što voli da radi, šta već zna i radi dobro, kao i koja su to detetova interesovanja koja se mogu koristiti za uključivanje u nastavu. Na primer, ako vaše dete voli pohvalu, da se pomazi ili tapšanje i da lepi sličice i slaže kocke, lakše prihvata vizuelne informacije, a pažnju mu izazivaju dinosaurusi ili prevozna sredstva, naglasite to učiteljima, koji ove informacije mogu koristiti za učenje matematike, pisanja ili za aktivnosti specifično prilagođene vašem detetu i ciljeve definisane IOP-om. Ako napišete „Petar voli vizuelne informacije i da lepi sličice. Posebno voli dinosauruse i prevozna sredstva. Dobro reaguje na pohvalu i kada mu se tapše nakon završenog zadatka, crtanje mu je odmor i nagrada”, sigurno je da će svaki učitelj ove informacije koristiti kako bi podstakao dete na saradnju i savladavanje novog gradiva.
Opišite način komunikacije
Obavezno objasnite učitelju ili učiteljici na koji način vi i osobe koje su ranije pružale podršku vašem detetu komunicirate sa njim. Navedite na koje konkretne reči, rečenice i vrste naloga najbolje reaguje, da li razume jednostavne ili složenije verbalne instrukcije, koliko mu vremena treba da obradi pitanje i da li je potrebno sačekati da usmeri pažnju ka osobi koja mu se obraća kako biste bili sigurni da sluša.
Ako dete ne govori, objasnite kako pokazuje „da” i „ne”, kako pokazuje da ga nešto boli, da mu se ide u toalet, da mu je potrebna pomoć ili pauza. Ukoliko koristi gestove, sličice, komunikacione table, PECS, AAC uređaj ili neki drugi komunikacioni sistem, važno je da učitelj bude upoznat sa načinom na koji ga dete koristi.
Posebno naglasite kako dete razume naloge, da li može da isprati samo jedan korak ili nekoliko koraka uzastopno. Na primer, možete napisati:
„Moje dete razume kratke naloge kao što su: ‘Sedi na svoje mesto’, ‘Uzmi svesku’ ili ‘Pokaži mi gde je sunce’. Važno je da mu dajete jedan po jedan nalog, ne više odjednom, u smislu ako mu kažete: ‘Uzmi svesku i sedi na svoje mesto’, može da se zbuni, pa je bolje prvo sačekati da uzme svesku, a zatim mu reći da sedne. Kada nešto ne želi, maše rukama i pomera glavu levo-desno. Kada se uplaši, pokriva uši, traži odraslu osobu i pokušava da izađe iz prostorije. Najbolje razume kada mu se govori jasno i potvrdno, na primer: ‘Spusti ruku’, umesto: ‘Ne diraj Miloša’.”
Ukažite na senzorne potrebe
Ukoliko je vaše dete preosetljivo ili pak uopšte nije osetljivo na određene senzorne stimuluse, trebalo bi da to naglasite i date savet kako se ponašati u konkretnoj situaciji. U školskom okruženju često su prisutni buka, glas učitelja, zvono, gužva, jaka svetlost, blizina ili dodiri druge dece… Odlazak u fiskulturnu salu može biti izazovan. Pokušajte da predvidite šta je sve to što bi moglo trigerovati vaše date i prenesite učiteljima kako da reaguju u situaciji kada se uznemiri.
Emocionalna regulacija i samoregulacija
Objasnite učitelju kako vaše dete izgleda i kako se ponaša kada doživljava različite emocije. Kako pokazuje da je veoma srećno ili uzbuđeno, a kako da postaje ljuto, uplašeno ili uznemireno? Da li ume samo da pronađe način da se smiri i šta mu u tome obično pomaže?
Posebno je korisno opisati rane znake uznemirenosti, pre nego što dete postane potpuno preplavljeno emocijama. Na primer, dete može početi brže da se kreće, stavlja ruke na uši ili ponavlja istu reč ili pitanje. Kada je već veoma uznemireno, može da plače, viče, pokušava da izađe iz prostorije, baca stvari ili se potpuno „zaledi” i prestane da reaguje.
Objasnite učitelju šta u takvim trenucima najčešće pomaže vašem detetu. Nekome će prijati zagrljaj ili poznata pesmica, dok će drugom detetu dodir u tom trenutku dodatno smetati. Nekome pomaže nekoliko minuta na mirnom mestu, kratka pauza ili poznata aktivnost, poput crtanja ili bojenja. Jednako je važno navesti i šta obično izaziva uznemirenost kako bi se, kada je moguće, reagovalo već na prve znake i sprečilo dalje preopterećenje.
Važno je razmisliti i o ulozi vršnjaka. Istraživanja pokazuju da vršnjačka podrška može doprineti socijalnom uključivanju, komunikaciji i pozitivnim oblicima ponašanja kod dece sa razvojnim smetnjama. Zato učitelju možete preneti i ako postoji neki poznat način na koji druga deca uspevaju da pomognu vašem detetu da se ponovo oseća sigurno i uključi u aktivnost.
Jedna mama nam je, na primer, rekla: „Kada se moje dete uznemiri, drugari iz vrtića mu priđu, otpevaju poznatu pesmicu i tapšu uz ritam. To ga često oraspoloži i pomogne mu da se ponovo uključi u aktivnost.”
Priprema za promene
Tokom školskog dana dete prolazi kroz mnogo manjih promena: smenjuju se učitelji, prelazi se u drugu učionicu ili fiskulturnu salu, završava se odmor i ponovo počinje nastava. Za dete sa smetnjama u razvoju takve promene mogu biti zahtevne upravo zbog nepredvidivosti.
Ako znate da vaše dete teško reaguje na promene, objasnite učitelju šta mu može pomoći. Nekoj deci, na primer, prija da se prelazak najavi nekoliko puta unapred: „Za pet minuta se vraćamo u učionicu”, zatim „Za tri minuta se vraćamo u učionicu” i na kraju „Pripremite se, sada krećemo u učionicu.”
Na taj način dete dobija vreme da obradi informaciju, završi trenutnu aktivnost i pripremi se za ono što sledi, čime se može smanjiti otpor ili uznemirenost. Ovakve jasne i pravovremene najave često mogu koristiti i drugoj deci u odeljenju, jer svima olakšavaju prelazak sa jedne aktivnosti na drugu.
Socijalne veštine i komunikacija sa drugom decom
Veoma važan deo opisa vašeg deteta odnosi se na to kako komunicira sa drugom decom i odraslima. Kako pokazuje da želi kontakt i da li ga uopšte samo inicira? Kako druga deca mogu da mu priđu i na koji način je najbolje da mu se obraćaju? Da li razume pravila igre, ume li da čeka red i da deli pribor? Kako reaguje kada ga drugo dete odbije, uzme mu predmet ili promeni tok igre?
Što više ovakvih detalja učitelj zna, to će lakše moći da pomogne drugoj deci da razumeju vaše dete, prihvate njegov način komunikacije i uključe ga u zajedničke aktivnosti. Razgovor učitelja sa odeljenjem prilagođen uzrastu dece i uz poštovanje privatnosti vašeg deteta može mnogo doprineti tome da škola zaista postane sigurno, prihvatajuće i podsticajno okruženje.
Socijalna inkluzija ne nastaje sama od sebe i uloga učitelja u tom procesu je veoma važna. Potrebno je posmatrati odnose među svom decom i obratiti pažnju na to da li dete ostaje samo tokom odmora, da li ga vršnjaci samo „tolerišu” ili ga zaista prihvataju i uključuju, da li se pojavljuje zadirkivanje (dete sa smetnjama u razvoju često to ne ume ni da prepozna niti da kaže odraslima). Važno je pratiti i da li može da učestvuje u grupnom radu, na koji način mu se u tome može pomoći i da li druga deca razumeju njegov način komunikacije.
Na primer, dete sa smetnjama u razvoju može gurnuti ili povući drugo dete kao nespretan pokušaj da započne igru ili kontakt, dok vršnjak to može doživeti isključivo kao neprijatno ili agresivno ponašanje. Upravo zato je važno učitelju objasniti kako vaše dete pokušava da uspostavi kontakt i zamoliti ga da obrati pažnju na ovakve situacije, kako bi se deci pomoglo da se međusobno razumeju i vremenom razviju prihvatljivije i uspešnije načine komunikacije.
Motoričke sposobnosti
Ukoliko vaše dete ima motoričkih teškoća, treba jasno objasniti jednostavnim jezikom koje su i šta je to što dete može i u kojim situacijama mu je potrebna pomoć. Nemojte misliti da neko drugi, u ovom slučaju učitelji, to mogu da uoče ili ocene na prvi pogled.
Opišite kako dete hoda, da li može samostalno da se kreće uz i niz stepenice, kakva mu je ravnoteža i da li postoji povećan rizik od pada. Navedite i da li ima teškoće sa finom motorikom: držanjem olovke, pisanjem, crtanjem, korišćenjem makaza i lepka, otvaranjem pernice, rukovanjem sitnim predmetima ili školskim priborom.
Važno je objasniti i koliko je dete samostalno pri oblačenju i obuvanju, kao i na koji način može da učestvuje na časovima fizičkog vaspitanja. Ako postoje aktivnosti koje može da radi uz prilagođavanje ili one koje bi trebalo izbegavati, učitelj i nastavnik fizičkog bi trebalo da imaju jasne i konkretne informacije o tome.
Samostalnost
Pored svega pomenutog objasnite i koliko je vaše dete samostalno u situacijama koje se dešavaju u školi. Da li samo ide u toalet i ako ne, na koji način mu se pomaže? Da li zna da pere ruke, da se oblači, otvara i jede užinu, da li zna samo da spakuje svoje stvari, organizuje pribor…?
Medicinske i bezbednosne potrebe
Budite precizni i otvoreni u deljenju informacija o alergijama, terapiji koje dete koristi, rizicima od pada, gušenja, bežanja ili drugim situacijama koje mogu izazvati potrebu za hitnim reagovanjem i dajte konkretno uputstvu šta bi u takvim trenucima trebalo uraditi. Ove informacije su jako važne kako bi učitelj mogao adekvatno da reaguje i zaštiti dete i koordinira ostatak odeljenja. Ako se određene situacije mogu ponavljati, poput epileptičnog napada, predložite učitelju ili učiteljici da decu na primeren način upoznaju sa tim, da bi znala kako treba da reaguju.
Šta već funkcioniše
Možda i najbitnija objašnjenja su upravo ona koja se tiču strategija za koje znate da uvek (ili gotovo uvek) funkcionišu kod vašeg deteta. Šta je pomagalo u vrtiću, šta radite kod kuće i kako reaguju terapeuti tokom rada sa detetom? Takve informacije mogu učitelju znatno skratiti put do uspešnog pristupa, iako će ponekad biti potrebno prilagoditi ih školskom okruženju.
Ponašanje ne treba posmatrati kao „neposlušnost”
Kod dece sa smetnjama u razvoju ponašanje koje bi se kod deteta tipičnog razvoja možda protumačilo kao „neposlušnost” ne mora imati takvo značenje. Dete možda nije razumelo instrukciju, ne može da izrazi šta želi, okruženje mu je previše stimulativno, zadatak je pretežak, ne zna šta ga sledeće očekuje, umorno je ili pokušava da izbegne situaciju koju ne ume drugačije da reši.
Ako vaše dete na neku od ovih situacija reaguje na društveno neprihvatljiv način, korisno je učitelju dati vrlo konkretan primer po obrascu: „Kada se desi A, dete često reaguje B. To obično znači C, a najbolje pomaže D. ”
Ovaj obrazac na primer može da glasi: „Kada dobije zadatak sa više uputstava odjednom (A), dete često ne počne da radi, gleda oko sebe ili kaže da ’neće’ (B). To obično ne znači da odbija saradnju, već da nije razumelo ili zapamtilo sve korake zadatka (C). Najbolje pomaže da se instrukcija podeli na kratke korake i daje jedan po jedan, uz pokazivanje ili vizuelni podsetnik (D).”
Profil deteta
Nakon sprovedenog istraživanja, koje je ukazalo na značaj informacija koje smo izneli u tekstu, stručna ekipa Divovskih koraka zaključila je da bi od velike koristi za buduće prvake i njihove roditelje bilo da se napravi jednostavan profil deteta, sa što više korisnih informacija, kako bi i asistentu i učitelju bilo lakše da prate i razumeju specifične potrebe deteta.
U mnogim državama već postoji obrazac koji se koristi u ove svrhe. U Srbiji se u okviru individualizacije i IOP-a izrađuje pedagoški profil učenika koji je zvaničan dokument.
A tim portala Divovski koraci izdvojiće vreme i okupiti stručnjake i uskoro objaviti Upoznajte moje dete – obrazac za roditelje pred polazak u školu. Verujemo da će ovakav obrazac pomoći da zabeležite najvažnije informacije o svom detetu i ne zaboravite ono što je učiteljima korisno da znaju. Osnovna ideja je da dobijete praktičan, kratak i neformalan dokument za svakodnevnu upotrebu.
